Igrao u Zvezdi, posvetio se veri, danas NEPREPOZNATLJIV

Navijači Zvezde pamte ga po odličnoj saradnji sa Nikolom Žigićem, a pamti se i njegov gol u 120. večitom derbiju. Posle uspešne fudbalske karijere povukao se iz javnosti i posvetio crkvi i veri.

U emisiji "Dok anđeli spavaju" otkrio je kako je došlo do ove promene.

- Ja sam sve izdržao uz božju pomoć i zahvalio bih se ljudima koji su primetili moj kvalitet i što sam iz Rudara iz Pljevalja otišao u Zvezdu. Zvezda je veliki klub i to mora da se opravda. Došao sam po preporuci Dušana Savića koji je prepoznao moj kvalitet u mladoj reprezentaciji. Gledao je meč na Karaburmi kada sam postigao tri gola, pa sam dao gol i Partizanu, pa su se mnogi interesovali za mene. Nisam davao mnogo pažnje tome, a Zvezda je bila na prvom mestu. Poziv mog bivšeg direktora Savića i velikog Hrišćanina je bio dovoljan. Možda me tad nije želeo DŽajić, sve do meča na Marakani kada sam dao gol, tada je već počela priča da dođem u Zvezdu i oberučke sam prihvatio - ispričao je Bogavac.

Bio je veliki vernik kada je došao u Zvezdu, ali se krstio tek u 22. godini u Đurđevim stupovima.

- To je uradio vladika Joanikije, sada Mitropolit. Vazda sam na ustima imao Boga, ali ne i na delima. Bio sam mlad, ponese te slava i ne znaš ništa o Svetom Savi, Simeonu... Da ne spominjem sve. Veliki je gospod i to što sam uradio u Zvezdi je sve lepo. Ponela me slava, ali nisam razmišljao kao sad i to je teško za čoveka da se nosi sa svim tim - priznao je Bogavac.

- Preokret se dogodio u 33. godini. Tad nisam toliko verovao u Hrista, samo sam postio sredom i petkom. Nisam sebe video u crkvi i nisam prepoznao Hrista, ali izgleda da mora neka muka da nas spopadne da bismo spasili svoju dušu. To se dogodilo kada sam se lečio od operacije Ahilove tetive kada sam ostavio fudbal. To su bili tužni dani za mene, ali dolazi radost jer sam spoznao Hrista. Prvi put kad sam zakoračio na Svetoj Gori, tad me je zvao kum Branko Bošković i rekao da idemo u Hilandar jer su ga pozvali jedan sveštenik i njegov kum. Prvo sam mislio šta ću tamo, što bih išao? Došao sam kući i ne pomišljam da idem, upalio sam televizor kod kuće i neko je pričao o Hilandaru. Pogledam, da li je ovo moguće? Nije prošlo svega par minuta i objasnim Boškoviću da bih išao. Otišli smo tamo i kad sam tamo kročio, nešto me obuzelo. Neko smirenje, gledam one monahe i ne znam ništa... Probudio sam se ujutru i slušao kako pevaju kanone, ja ništa ne razumem, ali osetim da bukvalno su mi suze krenule. Rekao sam sebi da je to baš lepo i sve se promenilo. Fudbal me više nije zanimao - objasnio je Bogavac.