MAJMUNU MEDALJA ZA HRABROST Neverovatna priča I svetskog rata

DŽeki je bio čudna figura među britanskim i imperijskim trupama u Prvom svetskom ratu, jer su samo Južnoafrikanci mogli da prihvate pavijana kao maskotu puka. Međutim, ovo nije bio običan pavijan - inteligentan i intuitivan kakav je bio, DŽeki je stekao slavu i postao ikona ratni heroj u Južnoj Africi i Engleskoj.

Ova neobična priča počinje u avgustu, sada već davne 1915. godine na porodičnoj farmi na periferiji Pretorije. Naime, farmer Albert Mar pronašao je pavijana na svom imanju te je odlučio da ga usvoji kao porodičnog ljubimca i nazove ga DŽeki. 

Čudan izbor maskote

U to vreme, Prvi svetski rat je bio u punom jeku i Albert Mar, zajedno sa mnogim mladim Južnoafrikancima se prijavljuje za vojnu službu. On je mobilisan 25. avgusta 1915. godine, dodeljen mu je čin redova, a raspoređen je u Treću južnoafričku pešadijsku brigadu, koja je bila namenjena borbi u Francuskoj. 

Tužan jer mora da ostavi DŽekija, Mar zaključuje da bi ipak bolja ideja bila da njegov ljubimac pođe sa njim. Ne očekujući pozitivan odgovor, pitao je nadređene da li majmun može da pođe sa njim i na njegovo iznenađenje dobio pozitivan odgovor. U početku je DŽekijevo prisustvo uglavnom bilo ignorisano, ali on se dobro ponašao i imao je impresivno držanje da je ta kratko vreme usvojen kao maskota Trećeg južnoafričkog pešadijskog puka, piše južnoafrički sajt specijalizovan za vojnu istoriju. 

BloombergAdria.com

Nakon što je uvršten u službu, za DŽekija je napravljena posebna uniforma sa kapom i pukovskim oznakama. Kao i svaki vojnik, i majmun je dobio platnu knjižicu i sopstvene obroke. Takođe je vežbao i marširao sa svojom četom i generalno zabavljao ljude. Takva zabava se pokazala od neprocenjive važnosti u narednim mesecima jer je vojnicima značajno podizala moral i ublažavala dosadu izazvanu zastojem u rovovskom ratu kada je brigada stigla do Francuske.

DŽeki je svoju uniformu ponosno nosio, a bio je poznat i po tome što je umeo da zapalio cigaretu ili lulu za svoje "prijatelje". Takođe, bio je obučen da salutira kada bi video nadređenog oficira koji je prošao pored njega. On bi stajao opušteno kada bi mu bilo naređeno, razdvojenim nogama i rukama iza leđa u vojničkom stilu.

Za stolom je koristio nož i viljušku, kao i šoljicu čaja.

BloombergAdria.com

U ratu

Albert Mar i DŽeki postali su nerazdvojni, a prvu ratnu akciju videli su tokom Sanusijeve kampanje. Sanusi su verska sekta sa prebivalištem u Libiji i Egiptu, koji su bili saveznici Otomanskog i Nemačkog carstva. U leto 1915. godine, Osmanlije su ubedile Velikog Sanusija da proglasi džihad i napadne Egipat koji su okupirali Britanci. Ova brigada, zajedno sa drugim britanskim snagama, poslata je u Egipat da okonča ustanak Senusija džihadista.

BloombergAdria.com

U bici kod Agagije, 26. februara 1916. godine, u borbi protiv Senusija, Albert Mar je pogođen i ranjen u rame. U njegovoj neposrednoj blizini nalazio se majmun DŽeki koji je postao izbezumljen i nije znao šta da radi dok je njegov vlasnik ležao pogođen. Odlučio je da Albertu liže rane i ovom akcijom pokušavanja spasavanja svog palog druga, DŽeki je u očima pripadnika puka postao više od maskote i kućnog ljubimca - tada je postao pravi saborac i drug.

Nakon zalečenja rane, Albert Mar se ponovo vratio svom puku. On i DŽeki su u ratu proveli tri godine, uglavnom raspoređeni  na Zapadnom frontu boreći se u rovovima u Francuskoj i Flandriji. 

NJegovi oštriji životinjski instinkti pokazali su se veoma vrednim noću kada je bio na straži sa Albertom, a bio je posebno koristan zbog svog oštrog vida i oštrog sluha. On bi davao rano upozorenje na kretanje neprijatelja ili predstojeći napad oglašavanjem i povlačenjem Albertove uniforme. 

BloombergAdria.com

Ranjavanje

Pred sam kraj rata, 1918. godine, brigada našla se pod teškim granatiranjem dok se povlačila u Belgiji tokom bitke, a da bi se zaštitio, DŽeki je bio viđen kako mahnito pokušava da izgradi zid od kamenja oko sebe. Nažalost, nije stigao da završi izgradnju svog štita kada ga je šrapnel ranio u ruku, a drugi mu je umalo odsekao nogu. 

Na početku, DŽeki je odbijao da ga evakuišu nosilima i umesto toga, pokušavao je da nastavi sa gradnjom svog zaštitnog zida,, šepajući okolo u bolu na onome što mu je nekada bila noga koju su držale samo tetive.

Šta se dalje dešava najbolje je opisano rečima potpukovnika Vudsenda iz Kraljevskog medicinskog korpusa koji je bio lekar.

- Bio je to gadan prizor; mališan, nošen od strane svog čuvara, ležao je i stenjao od bola, a čovek je plakao. „Moraš nešto učiniti za njega, on mi je spasao život u Egiptu. On me je negovao od dizenterije”, rekoa je Albert. Babun je bio teško ranjen, dok je njegova leva noga visila na komadićima mišića. Pored toga, imao je i nazubljena rana u desnoj ruci.

Odlučili smo da pacijentu damo hloroform i previjemo mu rane. Da je umro pod anestezijom, možda bi to bilo najbolje. Pošto nikada ranije nisam dao anestetik takvom pacijentu, mislio sam da će to biti najverovatniji rezultat. Međutim, hloroform je zalio kao da je u pitanju viski. Bilo je jednostavno amputirati nogu makazama, a rane sam očistio i previjao koliko sam mogao.

Tada je nastao problem šta dalje činiti s njim. To je ubrzo rešio njegov vlasnik: „Na vojsci je“. Dakle, propisno obeležen, broj, ime, injekcija, priroda povreda itd. odveden je na put i vozilom Hitne pomoći poslat u bolnicu. 

BloombergAdria.com

Nije bilo sigurno da li će hloroform i operacija ubiti DŽekija, ali zanimljivo je reći da kada je oficir koji je komandovao pukom otišao da ga obiđe u bolnicu, DŽeki je seo na krevet i salutirao mu.

Demobilisan 

Bio je to kraj aktivne službe za Mara i DŽekija, a rat se završio ubrzo nakon toga 11. novembra 1918. Obojica su otpremljeni u Englesku, gde je DŽeki odmah stekao slavu u britanskim medijima.

Od septembra 1919. godine, DŽeki i njegov vlasnik Albert su pomagali Crvenom krstu u saradnji sa južnoafričkom vladom u svrhu prikupljanja novca za bolesne i ranjene vojnike. Uspeli su da prikupe ogromnu sumu novca za Fond za udovice i siročad tako što su dozvolili javnosti da plati pola krune da drži ruku DŽeki i pet šilinga za poljubac pavijana.

BloombergAdria.com

Po povratku u Južnu Afriku, DŽeki je odlikovan medaljom za hrabrost i unapređen iz redova u kaplara. Pored toga, dobio je službene otpusne papire, vojnu penziju, plus obrazac za civilno zapošljavanje za otpuštene vojnike. Majmun je postao pravi ratni veteran i na rukavu je nosio jednu zlatnu traku i tri plava ševrona, što je označavalo tri godine služenja na frontu. 

Nakon povratka kući, DŽeki je ponovo proslavljena i postala je glavna atrakcija. Predvodio je pobedničku paradu Treće južnoafričke pešadijske brigade, a ponovo je bio prisutan na Paradi mira na Crkvenom trgu u Pretoriji 31. jula 1920. godine, gde je ponosno primio medalju za službu građana Pretorije.

Albert Mar i DŽeki su se vratili na svoju porodičnu farmu, ali krhko stanje u kojem je DŽeki bio od užasa rata tragično ga je ubilo 22. maja 1921. godine. Tokom neobično intenzivnog stresa izazvanog grmljavinom, doživeo je srčani udar kada se u blizini začuo snažan udar groma.

Ovo je bio tužan kraj jedne od najistaknutijih maskota Južne Afrike. Oplakivao ga je i mnogo mu je nedostajao, posebno njegov prijatelj, drug i bliski saputnik Albert Mar, koji je preminuo u 84. godini, u Pretoriji, u avgustu 1973.