ČIČINA KĆI: Zbog oca robijala u 6 zatvora, umrla podno Taša

Februar 2014. godine ostaće upamćen po odlasku velike mučenice Gordane Mihailović, ćerke đenerala Draže. Ona je preminula u svojoj 87. godini života, a tokom celog svog odrastanja nosila je teret što je njegova ćerka.

BloombergAdria.com

Izraz "velika mučenica“ u ovakvim prilikama obično zvuči kao fraza, ali u ovom slučaju, to su preblage reči. Jer, Gordana je bila ćerka đenerala Draže. Zbog svog porekla robijala je u šest zatvora i logora: u zatvoru Gestapoa u Ulici kralja Aleksandra ili u Glavnjači, pre odvođenja u logor na Banjici, pod Nemcima, i potom u Glavnjači, Zabeli, na Golom otoku i Svetom Grguru pod komunistima.

O patnjama na tim groznim mestima nije želela da priča. One se nisu videle ni na njenom licu i u njenim rečima, makar ne na prvi pogled.

Nekoliko godina pre smrti bila je živahna, duhovita, društvena i svuda rado viđena, s tim što se to "svuda“ mora uzeti uslovno, jer je veoma pažljivo birala ne samo krug prijatelja, već i s kim će uopšte razmeniti neku reč.

BloombergAdria.com

Prema rečima autora knjiga o Draži i četničkom pokretu Miloslava Samardžića, Gordana je bila idealan predstavnik uništenog Beograda.

- NJen lik poslužio mi je kao inspiracija za opis njene tetke, Dražine rođene sestre, koja se, kao i njegova supruga, zvala Jelica. I ona je bila veoma obrazovana i načitana. Bila je jedna od prvih Srpkinja arhitekata. Imala je lepu kuću s baštom u Cvijićevoj ulici. Da li zbog prezimena muža od kog se razvela, Vrečko ili zbog snalažljivosti, tek, do kraja je izmicala pažnji Nemaca, iako je Draži redovno slala detaljne obaveštajne podatke. U nju je on imao najviše poverenja i bili su čvrsto vezani sudbinom dece ostale bez roditelja u najranijoj mladosti. Komunisti su je ubili odmah po ulasku u prestonicu. Kuću su konfiskovali, a potom srušili i tu napravili neku zgradu. Živela je 49 godina (1895.–1944.) - kaže on.

BloombergAdria.com

On kaže da mu je za njegovu prvu knjigu o Draži Gordana detaljno opisala predratno doba, ali o ratu nije želela da priča.

- Ratne teme gotovo nikad nisam pokretao. Obično smo pričali o predratnom dobu, o aktuelnoj politici, o dečjim bolestima – kao dečji lekar, davala nam je niz korisnih saveta, najviše o knjigama. Sećala se Branimira Ćosića, prerano preminulog od tuberkuloze (1901–1934), čiji roman "Pokošeno polje" je ponovo objavljen tek 2005. Oduševljen otkrićem romana, upitah je tada da li ga je pročitala, zaboravljajući da mi je desetak godina ranije ispričala pripovest o piscu, kao deo svoje porodične biografije, i da je roman pročitala još pre rata. Preciznije rečeno, priču o velikom piscu sam pamtio, ali je nisam povezao s tim sjajnim romanom, koji mi je tek tada došao u ruke - kaže on.

BloombergAdria.com

Gordana se, kako tvrdi Samardžić, rado sećala Božić Bate i bilo joj je žao što se povukao pred Deda Mrazom. Božić je za nju ostao najveći praznik i o njemu nam je, dok je mogla, slala čestitke, uz poklone za decu, među kojima su bili i po jedan zlatni krstić.

- Imala je mnogo rođaka, jer je Draža imao tri strica. Deca su provodila letnje raspuste u krugu šire familije negde u Istočnoj Srbiji, čini mi se u Zaječaru. Ali, provodila su malo vremena s ocem, jer je zbog posla često bio van kuće, pa i van Beograda. U ranom detinjstvu Gordana se sramila pred ocem, dok je uzimao na krilo, posle dužih odsustava. Ni kasnije nisu postali dovoljno bliski. Za nju je Draža na prvom mestu bio komandant srpske vojske, a na drugom otac. Mada je on formalno bio jugoslovenski general i mada je ona odrastala u vreme ekspanzije ideologije o troimenom narodu, ne sećam se da je uopšte pominjala jugoslovenstvo. Pored svog srpskog roda, najviše je volela Ruse, zatim Rumune i Grke - kaže on.

- U mlađim godinama imala je auto, koliko se sećam, folksvagen bubu. Sa svojom najboljom prijateljicom putovala je na more i uopšte na razna mesta. Oduševljeno je pričala o putovanju kroz Rumuniju sedamdesetih godina. Zalutale su negde na Karpatima i pokušavale da se objasne s čobanima. "Je li vas bilo strah?“ – pitao sam. "Ma kakvi!“ – odgovorila je gotovo uvređeno. Tu prirodu, te seljake, i rumunski narod uopšte, opisivala je biranim rečima. Tad mi je ispričala kako je kao devojčica čula na radiju ili pročitala u novinama izjavu jednog rumunskog zvaničnika u Beogradu: "Rumunija ima samo dva prijatelja: Crno more i Srbiju“. A ja sam joj rekao da su Rumuni jedini susedni narod s kojim Srbi nikad nisu ratovali, kao i da su 1941. samo oni odbili od Hitlera ponuđeni deo srpske zemlje. "Eto, vidite!“ – bila je njena uzrečica u takvim situacijama - završava Samardžić.

(Telegraf, Pogledi)