PRESKOČILI HIMALAJE: 20 leta od rekorda srpskih padobranaca
12.05.2024.
20:03
NA SVETOG Vasilija te 2004. godine, pošto se na tle kod Batajnice spustilo 12 padobranskih kupola koje se prethodno na nebu nisu ocrtavale ni kao tačkice, otvoren je šampanjac i povela pesma.
Nazdravljali su general Branko Krga i general Vladimir Starčević i ministar MUP Dragan Jočić, veselje je vodio general Žandarmerije Goran Radosavljević Guri. Polivali su penušavim pićem "vidre", padobranske podvižnike. Sa razlogom. Grupa sportskih i vojnih padobranaca tada je skočila sa visine od 9.205 metara bez kiseonika za let, što se grupno niko nikada nije usudio. Među padobrancima je bila i jedna dama - zastavnik Radmila Đurić. Drugi deo veselja usledio je pošto se na pistu spustio vojni AN-26 pod komandom čuvenog Zinaida Ibrakovića.
Pre njega niko nikad nije popeo rusku letelicu na ovu visinu. Piloti srpske vojske takođe su postavili svetski rekord i zaslužili da se spomen-ploča sa njihovim imenima nađe na ruskoj fabrici vazduhoplova gde se sklapaju "anovi". Prethodno, ni Rusi nisu znali koliko "anuška" može da uzleti. Ovi heroji danas se okupljaju na Zlatiboru na "Skoku uspomene" da obeleže taj nesvakidašnji podvig. "Srpske vidre", prijatelji "Večernjih novosti", posle 20 godina otkrivaju kako se sve to dogodilo.
- Stari rekord je postavljen 12. maja na Svetog Vasilija Ostroškog 1995. u Nišu i ja sam i tada bio učesnik poduhvata. Rekord je vodio doktor Mirko Đorđević, komandant za padobranstvo u našoj 63. brigadi. Postignuta visina je bila 8.190 metara - priseća se pukovnik Nenad Kuzmanović, sada rezervista legendarne jedinice.
- U međuvremenu, prošlo je 10 godina i to teških. Rat smo dobro "pregurali", ali i mir je bio težak za vojnike, a koliko se sećam, nije bio srećan zbog prilika ni deo državnog rukovodstva. Instinktivno smo osećali da "pad" kojim je išao "uspon" bezbedonosne strukture Srbije po NATO standardima, nije po kodu srpskog vojnika. Govori dalje Kuzmanović kako su se "nebeske vidre" našle u prvim mesecima 2004. na Kopaoniku na zimskoj rekreaciji.
Dvanaest veličanstvenih
IZUZETAN podvig pre dve decenije izveli su padobranci: Jelesije Radivojević, Nenad Kuzmanović, Radoslav Korać, Ivan Đorđević, Siniša Mićić, Nebojša Jandrić, Radmila Đurić, Slobodan Marković, Igor Žmirić, Goran Panović, Slobodan Terzić i Ognjan Ganić.
U vojnom pansionu "Pahuljica", tokom jedne duge zimske noći, za istim stolom su se našli padobranci, piloti i čuveni pripadnik "Kobri", sada poručnik u penziji Dragan Jaćimović, koji je kao alpinista prethodno već osvajao Himalaje. Te godine Jaćim se spremao da krene na "srpski put" na vrhove najpoznatijeg svetskog masiva. I naravno, krenulo je zadirkivanje: Kad ćete vi "vidre" da vidite zemlju sa vrha sveta?
- Odemo mi sutra na stazu, i kao što to uvek biva kada nešto treba da se reši i imaš blagoslov s neba, naletim prvo na onog koji mi treba. Potpukovnik Zinaid Ibraković, čuveni Ibra, mirno skija i uopšte se nije začudio kada sam ga pitao: Može li da preskoči Himalaje? - "Ne sjekiraj se", reče i poče da se ceri, dajući mi do znanja da valjda on zna da je vojnom transporteru AN 26 plafon leta "po knjižici" 8.350 metara... Ali kad ga olakšaš, skineš sve pa i toalet, ide on gore! Veli Kuzmanović, posle Ibre je "naskijao" na alpinistu Jaćima. Tek da mu kaže da ih gleda s Mont Everesta! Dozvola za skok nije bila naivna stvar u to vreme, seća se Kuzma.
U ime "vidri" predlog Generalštabu za mirovni podvig pisao je on lično, a prvi je na kolegijumu načelnika Generalštaba ideju "kao sjajnu" podržao pukovnik Jelesije Radovanović, koji je iz brigade tada prebačen u Upravu kopnene vojske. Složio se i general Vladimir Starčević, tada prvi čovek naših pilota.
- Zaista smo se ozbiljno spremali. Doktor Dule Mićević, naš vodeći stručnjak za hipoksiju (smanjenu koncentraciju kiseonika u organizmu) prvo nam je držao predavanja, pa nas vodio u baro-komoru gde smo u uslovima koji postoje na 5.000 metara visine pisali brojeve unapred od jedan do 500 a potom unazad i - svi su prošli. U međuvremenu su stigle i "ful fejs" kacige potrebne za skok jer treba izaći iz aviona na temperaturu od minus 57 stepeni. Pripreme su trajale dva meseca - govori Kuzmanović.
Generalna proba skoka nije bila nimalo ohrabrujuća za "vidre". Sve što je moglo da krene naopako - krenulo je naopako.
- Navukli se oblaci, a mi idemo da probamo - nastavlja pukovnik.
- Izlećemo sa 6.000 metara kroz oblake, a kad se magla razišla, vidim da smo iznad Surčina, jer ima samo jedna pista, a ne dve kao na Batajnici. Ispod mene Jelesije proleće na 50 metara ispod "Lufthanzinog" aviona u poletanju i pokazuje da bežim, a ja bih najradije da me "usisa". Kad smo sleteli, odmah počeše po pisti da nas love k'o zečeve pripadnici naših antiterorističkih jedinica. Gaze za vratove i još viču: "Ovi znaju i srpski". Ispostavilo se da je "anuška" promašila iskrcavanje. Samo mobilni telefon i poziv generalu Guriju ih je spasao antiterorističke obrade, što ni "vidre" ni pilote nije poštedelo "obrade" na aerodromu Batajnica.
Vojnička reč data 1999. godine
KUZMA do sada nije pričao o vojničkoj reči na koju se pozvao posle problematične probe skoka, a koju je imao sa generalom Starčevićem, časnim junakom koji se prošle godine preselio u božje visine. Negde u maju 1999. NATO je tukao raketni puk oko grada besomučno 48 sati. Selili su položaje tri puta dnevno i nisu stizali da jave lokaciju komandi. General Spasoje Smiljanić poslao je Starčevića da ga nađe. Ipak, pre njega otkrio ga je Kuzma. Pošto je puk nađen netaknut, Kuzmanović je odveo Starčevića na položaje i to pod raketama, a ovaj mu je kazao: "Ako ti išta u životu zatreba, tu sam, dajem vojničku reč!
- Po oslobađanju od sumnje da predvodim teroriste sledeći koga sam zvao beše savezni vazduhoplovni inspektor Mladen Vitomir zadužen za civilnu plovidbu. On je bio "naš iz Mostara", i tada me je baš "utešio": - Ako su te Nemci videli i prijave, odosmo i ti i ja. Jedva čekam nemačke inspektore na Surčinu - rekao mu je Mladen.
Nastavak njihovih nevolja usledio je istog dana u kancelarijama batajničkog aerodroma. Piloti su pisali izveštaj kod smrknutog generala Starčevića, Jelesije je objašnjavao da i nije tako strašno ispod krila aviona, a Guri je u vladi "sanirao" ministra Jočića... Ili tako nekako, ne seća se više dobro ni Kuzma.
- Priđem generalu Starčeviću i zamolim ga da izađe - ide priča dalje. - "Stari, je l' važi vojnička reč iz 1999." - pitam. On ćuti! Ne beše potom ništa. Te večeri su "vidre" i piloti ostali na aerodromu. Dan posle neslavne probe, ponovo su se okupili padobranci. Konstatovali su da nikad nisu videli toliko novinara na aerodoromu, baš na Svetog Vasilija. Svi su stigli i zato što Nemci nisu prijavili incident dan ranije. Nisu ga ni videli!
- Uplašio sam se tada prvi put - kune se pukovnik.
- Ulazimo u "anušku", za nama novinari slikaju, državni funkcioneri pred hangarom. Padobranska pesma sa razglasa. Uzlećemo, gledamo se nas 12 unutra. Posmatramo monitore kiseonika jedan drugom i pazimo na stanje svesti. Avion se penje normalno i prema dogovoru, preskočićemo narandžasto svetlo "postrojavanje za skok" nego ćemo odmah pošto se upali crveno, što znači "priprema", stati pred izlaz. Zastavnik Radmila Đurić ("Vidre" je zovu Brat Rada) signalizira tada da padobranac Slobodan Terzić Čađo "leluja" i shvatam da je masku skinuo ranije. Ustajem pred njega, dajem moj kiseonik i, prekrstivši ruke pred njegovim očima, naređujem da ne skače. Tada stižemo na 9.205 metara i otvaraju se vrata. Odmah po izlasku na temperaturu od minus 57, Kuzma je shvatio da je proizvođač "ful fejs" kaciga lažno deklarisao proizvod. Sve kacige su se zaledile i padobranci su se rasuli naslepo.
Dok ga izjedalo da li je Čađo živ u avionu, stigli su na 4.000 metara, a kacige su "progledale" i mogao je da izbroji kupole: beše ih svih 12. Zastavnik Korać i DŽimi Jandrić prema zadatku leteli su na 600 metara od zemlje do otvaranja jer su nosili instrumente koji beleže visinu slobodnog leta, ostali su otvarali ranije. Na zemlji je počelo slavlje.
- Prilazim Terziću da ga grdim što je skočio mimo naređenja, a on me gleda kao da sam pao sa Marsa - svedoči Kuzmanović.
- "Nisi mi ništa naredio", veli on i tad se setih reči doktora Duleta Mićevića da se usled hipoksije ljudski mozak ne može ničega setiti najmanje 15 minuta. Da se malo "operem" pred Čađom rekoh: "Ma, ni kacige nisu radile", a on onako hipoksičan kao iz topa: "Pa, ko je šefe mogao da ih atestira kad smo prvi na svetu skakali sa preko 9.000!