MNOGI TO RADE: Običaji na sahrani koji skrnave veru

U savremeno doba neretko se dešava da se na pravoslavnim grobljima sprovode suvišni srpski običaji, nepoznati u davna vremena, a kao znaknekog novog, pomodnog trenda.

Koji su to sve običaji oko pokojnika i obeležavanja svih njemu posvećenih dana, a da su sasvim otuđeni od crkve, vere i iskrenog poštovanja preminulog?

Hrišćanska dužnost nalaže da se u molitvama sećamo naših pokojnika, da se molimo Bogu za pokoj njihovih duša, palimo im sveće, držimo parastose i pomene, podižemo im spomenike kao obeležja na grobovima i da njihove grobove držimo u pristojnom i urednom stanju. Sve ovo nalazi se u okviru crkvenog kanona.

Ipak, čini se da nijedan narod nema tako nemaran odnos prema grobovima svojih srodnika kao Srbi. S jedne strane, taj nemar je apsolutno zapostavljanje grobnih mesta, koje uključuje njihovo neobeležavanje i neodržavanje. S druge strane, u pojedinim krajevima Srbije ide se u drugu krajnost.

Na grobljima se podižu skupoceni spomenici, kapele novokomponovane arhitekture, koje više liče na vikendice u kojima ima sve ono što ima i u domu - frižideri, televizori, kreveti... Ovo je ružan, nepotreban običaj.

Spomenik treba da bude skroman sa hrišćanskim obeležjem u obliku krsta. Mnogo je važnije sećati se svojih umrlih u molitvama, a činiti dobra dela za pokoj njihovih duša pomaganjem sirotinji, davanjem priloga crkvama, bolnicama, domovima za nezbrinutu decu i drugim humanitarnim ustanovama.

Što se tiče stava crkve oko opela i sahrane pokojnika, za crkvu je najvažnije žito, vino i sam čin opela. Opelo je molitva u kojoj sesveštenik moli za pokoj duše pokojnika i za oproštaj grehova njegovih koje je kao čovek u životu učinio. Važni su i pomeni koji se vrše od kuće do groblja, jer je pomen, takođe molitva.

Međutim, u nekim krajevima Srbije, za pogreb su vezani brojni suvišnii štetni običaji, koji su često, čak i u suprotnosti sa učenjem crkve. Teško je u narodu menjati takve običaje, naročito one koji su vekovima prisutni, ali u novije vreme zavode se novi običaji, koji se lako mogu menjati.

Jedan od takvih je i kupovina venaca za sahranu, zatim darivanje raznim darovima svih koji prisustvuju sahrani. I jedno i drugo iziskuju velike izdatke, a potpuno je suvišno. Mnogo bi bolje bilo da se novac za kupovinu venaca preda domaćinu ili toj kući, što bi dobro došlo u snošenju troškova sahrane.

Takođe se uobičajila velika i obilna priprema jela i pića za sahrane, pa se dešava da, kada se gosti najedu i napiju, sahrana se pretvori u gozbu, a učesnici u pijanom stanju počnu da se nedolično i neprikladno ponašaju. To je nedopustivi greh prema pokojniku i njegovoj rodbini. Protiv ovakvih pojava treba da se bore svi ozbiljni i bogomoljni ljudi u srpskom narodu.

Pomenućemo i običaj u nekim krajevima Srbije, kada narod dolazi sa groblja, da se sačekuje u dvorištu gde svi peru ruke, uzimaju ugljen od žara, pa ga premetnu u rukama i prebace preko sebe. To je ostalo iz vremena kada su Srbijom harale zarazne bolesti i na taj način se po naredbi građanskih vlasti vršila dezinfekcija. To danas nije obavezno činiti. Dobro je samo pripremiti vodu i peškir ako nema česme ili kupatilo da narod opere ruke, što je osnov higijene.

Za četrdesetodnevni parastos takođe su vezani brojni običaji, među kojima je klanje "dušnog brava". To ne spada u crkvene i verske običaje. Pod te običaje se jedino kao cilj klanja može podvesti i opravdati da se nahrani sirotinja, kao dobro delo za pokoj duše umrloga. Sve ostalo je čist paganski, necrkveni običaj vezan za žrtvoprinošenje.

Posle šest meseci ili jedne godine, takođe se mogu vršiti molitve, odnosno parastosi za umrle. Tada se, kao i za četrdeseti dan, priprema žito koje osvećuje sveštenik, izlazi se na groblje, pale se sveće i prekađuje grob.

(Stil Kurir)