MEŠINO POREKLO "Zašto se vi Mehmede izjašnjavate kao Srbin?"

Rođen je 26. aprila 1910. godine u Tuzli. U rodnom gradu završio je osnovnu školu i gimnaziju. Potom se 1930. godine upisao na studijsku grupu srpsko-hrvatski jezik i jugoslovenska književnost Filozofskog fakulteta u Beogradu. Diplomirao je 1934. godine, a od 1935. do 1941. godine je radio kao profesor Građanske škole, a potom je 1936. postavljen za suplenta u Realnoj gimnaziji u Tuzli.

BloombergAdria.com

"Bosna ga nikada nije prihvatila zbog toga što se nije htio saviti, što je bio svoj," izjavila je jednom prilikom Mešina supruga, vedra i samosvesna žena, ćerka generala Kraljevine Jugoslavije. Bila je odana Meši i njegovom stvaralaštvu, umela je da jasno kaže i pokaže da je spremna da s njim ide i na kraj sveta. NJeno je ime Daroslava Darka Božić. Valjda će zbog nje Meša napisati „Ko promaši ljubav, promašio je život“.

Meša se toliko zaljubio u Daru da je bio slep i gluv za sve drugo, jer je znao da je ona za njega - dar od Boga.

NJihov odlazak iz Sarajeva nikog nije uzbudio. Čak je nešto kasnije, nedeljnik „Svijet“ napisao – Ostali smo bez Savića i Repčića, pa možemo i bez Meše Selimovića. To su dvojica fudbalera koji su iz FK Sarajeva prešli u Crvenu zvezdu, za koju je i sam Meša navijao, prenosi Balkanpress.com

Tvrd spolja, mekan iznutra!

Nije uvek reč o pobedi, nekad je cilj da preokreneš neuspeh i postaneš inspiracija.

Jednom prilikom, na zagrebačkom Književnom kutku, Meši Selimoviću je od strane organizatora postavljemo pitanje od kog se očekivalo da će od Meše izdejstvovati neku vrstu provokacije – Zašto se vi Mehmede Selimoviću, od oca Alije i majke Paše osećate kao Srbin?

NJegov staložen odgovor koji je usledio bez razmišljanja utišao je celu salu – "Do 1941. sam se osećao Srbinom, a nisam se pitao zašto. Od 1941. znam zašto sam to."

O Mešinom poreklu

Mnogo se spekulisalo i o njegovom poreklu. U vezi sa svojim nacionalnim opredeljenjem — srpstvom, Selimović je jednom prilikom rekao: "Srbin je slavno biti, ali i skupo!" U testamentalnom pismu Selimović je konačno sve razjasnio.

- Potičem iz muslimanske porodice, po nacionalnosti sam Srbin. Pripadam srpskoj literaturi, dok književno stvaralaštvo u Bosni i Hercegovini, kome takođe pripadam, smatram samo zavičajnim književnim centrom, a ne posebnom književnošću srpskohrvatskog književnog jezika. Jednako poštujem svoje poreklo i svoje opredeljenje, jer sam vezan za sve što je odredilo moju ličnost i moj rad. Svaki pokušaj da se to razdvaja, u bilo kakve svrhe, smatrao bih zloupotrebom svog osnovnog prava zagarantovanog Ustavom.

Pripadam, dakle, naciji i književnosti Vuka, Matavulja, Stevana Sremca, Borisava Stankovića, Petra Kočića, Ive Andrića, a svoje najdublje srodstvo sa njima nemam potrebu da dokazujem. Znali su to, uostalom, i članovi uređivačkog odbora edicije 'Srpska književnost u sto knjiga', koji su takođe članovi Srpske akademije nauka i umetnosti. Nije zato slučajno što ovo pismo upućujem Srpskoj akademiji nauka i umetnosti sa izričitim zahtevom da se ono smatra punovažnim biografskim podatkom - istakao je Meša, a njegove reči objavio je Dobrica Ćosić u svojoj knjizi "Prijatelji".

Šefkija Selimović je bio šef komande tuzlanskog kraja kome su ustaše poharale i popalile kuću i okućnicu. Negde pred kraj 1944. saznao je da mu je, pukom srećom, žena preživela koncentracioni logor i da treba da se vrati u Tuzlu. Na brzinu popravljene prazne sobe trebalo je pretvoriti u dom, pa Šefkija uzima iz Glavnog magacina krevet, orman, sto, stolicu i par neohodnih sitnica. To je bio neoprostiv greh, upravo zbog činjenice da je partizan i da potiče iz porodice gde su dva brata komunisti i borci.

Streljan je u zoru, nevin, žrtvovan slepoj ideologiji koja nije imala razumevanja za radost čoveka kome se vraća žena iz ustaškog pakla i kojoj želi da stvori kakav-takav dom.

Najstrašnije od svega je držanje trećeg brata - Tevfika, partizanskog komandanta i moćne figure u vojnoj hijerarhiji tuzlanskog kraja, koji nije hteo da se uključi i interveniše za brata.

Meša nikada nije oprostio Partiji ubistvo Šefkije, ali ni bratu ravnodušnost i nezauzimanje za očigledno nevinog čoveka. Nikada nije prestao ni da traga za njegovim grobom, ostalo je nepoznato gde je sahranjen, što je bila kazna predviđena za najveće zlikovce.

Mnogo kasnije, iz ove tuge i pobune protiv najcrnjeg jednoumlja, nastalo je njegovo remek-delo, “Derviš i smrt”. Omaž i izvinjenje bratu koji je svoje poslednje reči zapisao na cedulji koja je Meši tajno doturena: “Brate, nisam kriv”.

(Still)