Na današnji dan pre 100 godina se rodio Vladeta Jerotić

Akademik Vladeta Jerotić (1924-2018) nije bio samo vrstan neuropsihijatar i intelektualac, bio je vodič kroz lavirinte ljudske duše, a njegova dela osvetlila su put mnogim generacijama. NJegove reči imale su moć da uteše, inspirišu i podstaknu na dublje promišljanje o sebi i svetu. NJegova spremnost da sasluša i pruži utehu učinila ga je voljenim među običnim ljudima koji su ga pratili na njegovim predavanjima i tribinama. Bio je glas razuma i srca.

U godini obeležavanja veka od njegovog rođenja, Zadužbina Vladete Jerotića, koju je za života osnovao, objaviće dve knjige "Verujem, ne verujem, ne znam..." i "Ako ne postanemo bolji, postaćemo gori" u kojima su njegovi skoro nepoznati tekstovi. U ediciji "Vladeta Jerotić o..." izaći će njegova studija o Frojdu.

Kao poseban izdavački poduhvat Zadužbina najavljuje Leksikon pojmova iz Jerotićevih dela, koji će njegovo grandiozno, a vrlo raznoliko delo učiniti dostupnijim za razumevanje, i za dalje proučavanje. Iz rukopisne ostavštine, Zadužbina će objaviti dnevnik Momčila Jerotića, pod naslovom "Mome sinu Vladeti", koji prati period od Vladetinog rođenja do diplomiranja na Medicinskom fakultetu.

Inače, povodom značajnog jubileja u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti održan je naučni skup. A, likom i delom znamenitog naučnika baviće se i učesnici trodnevnog naučnog skupa u Čačku, koji organizuje udruženje "Irmos".

- Jerotić je zaista imao renesansne darove i zašao je u mnoge vode. Bavio se uspešno psihoanalizom, antropologijom, socijalno psihološkim problemima, književnošću - kaže, za "Novosti", psiholog Žarko Trebješanin, koji je juče, uoči jubileja u kulturnom centru na Zlatiboru govorio o snovima Vladete Jerotića i individuacijama. - On je pisao o našim piscima iz psihološkog ugla, bavio se psihologijom književnosti. Zato je primljen u Odeljenje za jezik i književnost SANU. Jerotić je svojim radovima zadužio srpsku kulturu. Neumorno je držao predavanja, ljudi su ga slušali. Učio ih je da je potrebno učiti, biti uporan, jer se time razvijaju najbolje ljudske osobine. Kad je govorio u sali je bio potpuni muk, kao u crkvi. Postoji jedan kult njegove ličnosti, ljudi su ga doživljavali kao živog sveca i beskrajno su mu verovali.

Jerotić i Trebješanin nisu bili samo kolege, već i prijatelji.

- Vladeta je bio tolerantan i nije se ljutio kad čuje neku kritiku na svoj račun - ističe Trebješanin. - Neprestano se borio protiv svojih mana. Mene je posebno fascinirala njegova ljudska radoznalost, spremnost da stalno uči, da sazna nešto novo. Imao je sluha za aktuelne probleme savremenog, pometenog, zbunjenog pojedinca. Podjednako je kritikovao pesimistički pogled na ljudsku prirodu, ali i preterani, neopravdani optimizam viđenja čoveka kao anđeoskog bića. Posebno su bili privlačni njegovi, za zdrav razum neočekivani, provokativni i nekad smeli odgovori. Tako je ukazivao na zabludu da su bolest i patnja uvek štetne i da ih treba ukloniti, jer bol može

Rođen 2. avgusta 1924. u činovničkoj porodici, Jerotić je diplomirao medicinu u Beogradu. Pošto je 1957. stekao specijalizaciju iz neuropsihijatrije, boravio je u Švajcarskoj, Nemačkoj i Francuskoj, gde se usavršavao u oblasti psihoterapije. Radio je u KBC "Dr Dragiša Mišović", predavao je na Medicinskom i Teološkom fakultetu, nekoliko meseci je proveo na Jungovom institutu u Cirihu. Stvorio je obimno i složeno delo iz oblasti psihoanalize, psihoterapije, filozofije, religije i književnosti za koje je dobio najveća priznanja, između ostalih, i Orden Svetog Save prvog stepena. Bio je član Udruženja književnika Srbije, Medicinske akademije i SANU. Napisao je 32 knjige. Zadužbini, koju je osnovao 2007. zaveštao je svoja dela, a Nenada i Irenu Arsić izabrao je da njegovu zaostavštinu čuvaju i sačuvaju, što oni predano rade.

- Nije ga bilo lako pratiti zbog širine misli, a imao je mnogo poklonika - rekla je Irena Arsić. - Danas ih je još više.

Mladi se okreću Jerotiću, a to je on želeo. NJegova misionarska uloga je bila da se Srbi umnože i obože. Možda nije moderno, ali opstanak i napredak srpskog naroda su bili u fokusu njegovog interesovanja.

Jerotić je bio poznat i po tome što retko daje intervjue, i samo jednom je pristao da govori za "Novosti", iako mu je čak i razgovor s čitaocima, kako nam je priznao, predstavljao ogroman napor.

- Dok sam bio mlađi bio sam ponosan kad se na mojim predavanjima napuni velika sala. Sada bih voleo da u nekoj maloj dvorani imam 30 slušalaca koji unapred znaju ono o čemu ću da govorim. Govorio bih 15 minuta, a onda bismo razgovarali. Ali, Balkan, uključujući Srbiju, nikad nije naučio na dijalog - rekao nam je tada. - Stradamo više nego drugi narodi, ali Srbija je geografski na lošem mestu. Između Istoka i Zapada. I stalno mora da balansira. Zato se ne mogu prehvaliti despot Stefan Lazarević i Đurađ Branković. U najgorim vremenima ovde na Balkanu, znali su da nađu ravnotežu između Istoka i Zapada. Bili su turski vazali, ali je u Srbiji postojala neka autonomija. Žao mi je što Đurađ Branković nije kanonizovan. Istorijski izvori govore da je plakao sedam dana kad je pao Carigrad. Unapred je znao da će pasti i Srbija. Nije hteo da jede. Samo je plakao. Takvi ljudi su retki.

Jerotića ćemo pamtiti po skromnosti i jednostavnosti, dubokim mislima i načelima kojih se i sam pridržavao. Neustrašivo je gazio godine, urezujući iz dana u dan nove misli, poruke i pouke.