Sara živela na Sardiniji, pa se vratila na selo, u dedovinu

- Dolazila sam stalno kod bake i deke u ovu kuću gde sam sada. Tokom leta najmanje 10 dana, mesec dana. I to je to. Nakon završene srednje škole otišla sam u Beograd. Tu sam studirala četiri godine. Jako sam volela taj gradski život i jedva sam čekala zapravo da odem, jer nekako u tom periodu mi je Valjevo bilo baš mali grad. I čeznula sam dugo za tim da odem. I onda, međutim, naravno, nakon dve, tri godine sam shvatila da mi jako smeta ta buka, da mi smeta to što ti toliko dugo vremena treba da stigneš od jedne tačke do druge tačke. I to nikad nije prestalo da mi smeta. Ali sam se eto i zaposlila u Beogradu. I tu sam živela još godinu i po dana, dok nisam odlučila da je zaista dosta bilo Beograda - rekla je Sara za Jutjub kanal "Povratak na selo".

Posle završenog fakulteta, se zaposlila, radila, a nakon toga je dala otkaz i otipla na Sardiniju.

- Uvek je bio taj neki momenat da tokom radne nedelje, ok, radiš i ne razmišljaš mnogo. I onda dođe vikend i ja odem, ne znam, kod druga na selo ili odem negde u prirodu. I baš mi prijato i tačno mi fali taj jedan dan ili dva dana da slegnem te utiske i da razmislim malo o svom životu, ali ti se vratiš u kolotečinu i onda ne stigneš da razmisliš. Međutim počeo je korona virus i u nekom trenutku ja sam se zarazila jer sam bila u Poljskoj na nekoj razmeni sa ljudima iz različitih zemalja i pošto je neko od učesnika već bio zaražen, onda je sve nas ostale zarazio i vratila sam se kući i bila sam dve nedelje na bolovanju i onda sam dve nedelje razmišljala o svom životu i shvatila sam da ne mogu više da živim u Beogradu i da želim da idem u inostranstvo. Da vidim kako ću ja da se snađim u nekoj nepoznatoj sredini, negde gde me niko ne zna, gde ne znam jezik, gde apsolutno sve zavisi od mene, gde nema mame, tate, bake, deke, da mogu da mi uskoče u pomoć ako nešto zaškripi i onda sam odlučila da odem da volontiram na Sardiniju. Mislim nisam odlučila baš da odem na Sardiniju, nego sam tražila konkretan projekat, pošto postoji jedna platforma na internetu koja se zove European Solidarity Corps i tu postoje različiti projekti koje pišu organizacije, nevladine organizacije za koje ti možeš da apliciraš i odeš od, ne znam, mesec, dva do godinu dana i plaćen ti je smeštaj i tamo plaćena ti je hrana i imaš neki džeparac i meni je to bila idealna prilika da na godinu dana odem negde.

Dopao joj se projekat koji je našla u sklopu programa za odlazak i rešila je da ode.

BloombergAdria.com

- Na primer, bilo je prvo da pravim postove za društvene mreže u vezi volontiranja i u vezi promovisanja ljudskih prava i radila sam radio emisiju sa ljudima koji su poput mene otišli u inostranstvo i volontirali par meseci ili godinu dana. To mi je bio najzanimljiviji deo, isto kao i to da smo išli od sela do sela Sardinije da tu promovišemo te evropske projekte i da kažemo ljudima, vi kao mladi možete da odete negde na par meseci da steknete neko iskustvo, upoznate druge mlade osobe i da volontirate, mislim da pomognete zapravo nekoj zajednici i da vam to na neki način bude plaćeno, jer bukvalno plaćen je kao što sam već rekla, šta sam sve nabrojala i karta takođe da odeš do tamo.

Ostala je duže nego što je planirala, trebalo je da se vrati za Srbiju jer joj je isticala boravišna dozvola, pa onda ponovo da ide na Sardiniju na dva meseca, te da odluči da li ostaje duže.

- Nakon toga se desilo da, prvo sam pokušala da živim ponovo u Valjevu, jer sam na Sardiniji zavolala male sredine, shvatila sam da u malim gradovima imam dosta nekih svojih prednosti, kao to da znaš ljude, što naravno ima i svojih prednosti i mana, ali je lepo kada se osetiš kao deo zajednice. Međutim, ja se nisam baš lepo snašla u Valjevu, nije mi prijalo to što nema mladih ljudi mojih godina, što nema života, nema aktivnosti koje bi meni bile interesantne i onda sam se opet vratila u Beograd. I onda sam tu bila, pa ne znam, godinu i po dana ja mislim, da, godinu i po dana i radila sam, menjala sam poslove, pronalazila ponovo sebe, gradila ponovo život ovde, ponovo se sa svojim prijateljima na neki način nalazila. Onda se desilo to da, pošto moja mama, tetka i baba su morale da pronađu rešenje za ovu kuću, jer niko nije živeo u njoj 11 godina i prosto baba nije više mogla da vodi računa o toj kući na način na koji je vodila pre, a ja sam već pre Sardinije, zapravo kada je počeo Kovid, dobila ideju da započnem život na selu i da kupim neko imanje gde ću da se bavim turizmom i ugostiteljstvom.

- Onda je trebalo da kupim jedno imanje, međutim odustala sam i nakon toga, prošlo je par godina, moja baba, tetka i majka su sele i počele da se dogovaraju i shvatile su da je zapravo najbolje rešenje da ukoliko ja želim da renoviram kuću, da se preselim ovde i da započnem taj biznis o kom sam sanjala, da meni prepuste ovu kuću i to je bilo prošlog novembra i u martu sam se ja zapravo preselila ovde.

Sara ima 28 godina, svoj život želi da vidi na selu ali je svesna da će to definisati i mnoge druge stvari i faze u životu.

- Mislim pre svega kako će moj budući supružnik da gleda na to, da li će on želeti da živi na selu ili možda treba da tražim osobu koja zapravo želi da živi na selu. Ne znam, za sada to vidim kao život za sebe, da živim na selu, da ovde imam porodicu, možda neke životinje, već malo gradim ovde Zoološki vrt i da živim nekim jednostavnim životom da doprinosim zajednici na neki način, još uvek nisam sigurna na koji način, da putujem i to je to.

- Nisam u kontaktu sa svima okolo, ja sam u kontaktu sa par komšija i zaista oni mi mnogo pomažu, prezahvalna sam na tome i tu su da mi uskoče, isto tako da popričamo, da odem ja na kraju dana i da kupim domaće proizvode, tako da sa svim ljudima sa kojima sam komunicirala. Oni su bili baš iznenađeni, prvo ko sam ja, znaju moju babu, znali su mog dedu i baš su oduševljeni na neki način što sam ja došla ovde i odlučila da boravim tu, da renoviram kuću, da živim ovde i da vratim na neki način život selu. Tako da mislim da pozitivne su reakcije, one koje nisam čula ne znam, ali nisam sigurna zapravo koliko ljudi u okruženju zna da ja živim ovde.

Sara je završila defektologiju, trenutno snima za TikTok, gde svoje pratioce obaveštava o svom životu na selu. Razmišljala je i o Jutjub kanalu, podkastu, ali trenutno nema toliko vremena jer joj je fokus na tome da sredi imanje. Na Sardiniji je prvo volontirala te nije zarađivala, sada ima koliko joj je potrebno da tek po koju stvar sredi i zameni, a ono što ističe je da ima pre svega ima dobru volju. Dosta pomoći ima od prijatelja i porodice, a kaže da je na početku bilo dosta izazova.

- Došla sam u martu kada je bilo dosta i hladnije i onda je dosta više stvari bilo za srediti u tom nekom početnom nivou, ali meni je baš drago što se desilo tako kako se desilo, zato što sada mnogo više mogu da uživam i ona najteže dane sam prošla tih prvih dana i onda je sad sve lepše i lepše i znam već imam neko iskustvo, znam kako se neke stvari rade. Meni je evo i dan danas ljudi komentarišu na te videe sa početka, ima taj jedan video gde nisam znala kako se zove motika. Mislila sam da se zove ašov i dalje ljudi komentarišu kako se zove motika. Ja znam da je to motika, ali u tom trenutku nisam znala i onda to su takve neke sitnice koje su meni istovremeno jako lepe, zato što ja mnogo volim da učim i zaista smatram da se niko od nas nije rodio naučen i da sve može da se nauči ukoliko postoji volja i želja - rekla je Sara za Jutjub kanal "Povratak na selo".

Pored toga što se bavi poslovima oko domaćinstva, snima za društvene mreže, Sara radi i onlajn posao te tako i zarađuje.

- Pišem tekstove za jednu firmu, znači blog postove i od toga živim trenutno. Takođe, mislim, renoviram kuću, to mi nije plaćeno, ali planiram da kada je završim, nadam se kroz par nedelja, da krenem da zapravo dajem mogućnost i drugim ljudima da uživaju u ovoj kući, da imaju svoje parče slobode i mira ove sezone, koja ne znam koliko će dugo da traje s obzirom na grejnu sezonu, kada bude kretala, onda ću da obustavim sezonu i u svakom slučaju to ću da iskoristim.

Ističe da joj je prelazak iz grada na selo bio lakši nego što je očekivala.

- S jedne strane je bio lakši nego što sam očekivala u smislu mnogo sam se plašila toga da će me biti strah što sam sama, da se neću baš snaći, da ću brzo želeti da se vratim. Međutim, taj deo je bio zaista lep i baš sam pronašla neki svoj mir, istovremeno je bio i teži nego što sam mislila jer toliko stvari ja zapravo ne znam da radim i svaki dan iskače nešto novo i prosto samim tim što najveći deo vremena ja sama radim na stvarima oko kuće, samim tim treba mi dosta vremena za to. Dakle da umorim se, nakon tri dana moram da odmorim jedan dan jer prosto onako šmirglaš ceo dan, imaš teretanu ceo dan, to je jedna stvar, druga stvar je to što ja kao što sam već milion puta rekla ne znam da radim mnoge stvari ili nemam mogućnosti kao na primer nemam trimer i ne mogu trimerom da pokosim put ili deo imanja i onda sam za neke stvari zavisna od drugih ljudi.

- Želim da ohrabrim i druge ljude da pronađu neki način da ostvare taj svoj san, jer stvarno je život na selu mnogo drugačiji i mnogo lepši. Nekako počinješ da obraćaš pažnju na druge stvari. Nekako sada kada odem u Beograd i u Valjevo, nekada nisam mogla da čujem ptičice, sada ih čujem. Bez obzira na automobile, bez obzira na to što definitivno saobraćaj jeste, mnogo glasniji i ne čuju se toliko kao što se čuju ovde kod mene u svakom trenutku, ali moguće ih je čuti. Mogu sada da osetim mirise iz prirode, gde god sam, odem u grad i osetim miris drveta ili nekog cveta, a inače mi čulo mirisa nije baš da kažem svojstveno. I nekako smirenija sam dosta, moj nervni sistem se baš lako primiri, kada odem u grad onda baš primetim da ako sam sedam dana u gradu, da mi je potrebno da se vratim u svoj mir, u svoju oazu.

- I tako da na osnovu svog iskustva mogu da kažem da svako ko voli selo, svako ko voli prirodu, da definitivno ne postoji razlog zbog kog im neće biti bolje da žive na selu nego u gradu - zaključila je Sara i dodala da je tu za svkog kome treba pomoć, saradnja ili podrška.

(Kurir)