Izvor:Foto: P. Milošević, D. Milovanović
PRIČALI DA JE UBIJEN: Samardžić prošao kroz pakao
15.12.2021.
10:07
ŽELJKO Samardžić kaže da je 1992. godine jedva izvukao živu glavu kada se zaratilo u njegovom rodnom Mostaru.
Pobegao je u Beograd bez dinara u džepu i sve krenuo iz početka.
Pre nego što je izbio rat u Bosni, Željko je imao sve. Vodio je privatni biznis, povremeno je nastupao za svoj groš, a ne zato što je morao. A onda je preko noći ostao bez krova nad glavom i našao se na rubu egzistencije.
- Imao sam 37 godina kada je izbio rat u Bosni. U Mostaru me je zatekao užas, oko mene su bili mrtvi i ranjeni ljudi. Moj grad je pre rata bio kosmpolitski. Srbi i muslimani su se družili i išli jedni drugima, a onda nam se dogodio rat. Imao sam sreću da je me pokojni ujak izvukao iz tog pakla kombijem preko Širokog Brijega, do Opatije, pa do LJubljane. Tamo me je sačekao rođak moje majke i prebacio me za Beograd. Za to vreme moja supruga i tri ćerke su bile u Nikšiću kod mojih roditelja. Nisu verovali da sam stigao do Beograda, pošto je tokom rata bilo svakakvih glasina, pričalo se čak i da sam ubijen - počinje Samardžić ispovest.
Novi početak
Pevač je u Srbiju stigao praznih džepova, ali punog srca. Počeo je da peva po klubovima i za kratko vreme postao velika muzička zvezda i miljenik žena.
- U Srbiju sam stigao unesrećen, kao i mnogi ljudi sa zaraćenih prostora. Imao sam plan da sa porodicom izbegnem u Australiju, međutim, Beograd me je osvojio na prvi pogled, a čini mi se da sam i ja Beograđane. Zanimala me je muzika, pa me je prijatelj pozvao da nastupam s njim u jednom lokalu u Borči. U to vreme je moja Sanja imala 14 godina, Danijela devet, a Minja dve. Bilo mi je teško da krenem od nule, ali nisam se žalio. Neki ljudi su prolazili mnogo gore od mene. Nisu imali moj talenat, radili su na građevini, i to ako su uopšte imali sreće da dobiju posao - kaže Samardžić, koji je bio prinuđen da se što pre snađe u novoj sredini:
- Morao sam najpre da savladam govor jer dolazim iz drugačijeg govornog područja. Smatrao sam da je pristojno da svoj jezik prilagodim novoj sredini. Možda je nekome smešno kada me čuje kako govorim, jer se ta moja "ekavština" razlikuje od standardne, ali dobro. Evo, dogodine biće trideset godina kako sam u Beogradu. Baš jedna od najdražih pesama "Dobar dan, tugo" oslikava moje tužne trenutke u ovom gradu. Bilo je teško u početku, ali sada uživam u odrastanju svojih unuka.
- To je grad u kom sam se rodio i za mene će uvek biti moj rodni Mostar, koga se uvek rado sećam kad pomislim na srećne dane provedene u njemu. Ima jedna pesma koju je napisao moj prijatelj, novinar i pesnik Mišo Marić, muziku Geronimo, a aranžman Miroslav Stolica. Trenutno radimo na njoj u studiju, to je jedna lokalpatriotska pesma koja će obradovati sve Mostarce širom sveta.