"JA SAM BIO PRVI DOMAĆI IZDAJNIK": Zahar u vreme okupacije

Milutin Popović Zahar je u emisiji „Ispovest„, autora i voditelja Nemanje Vasiljevića, otkrio mnoge detalje o svom životu i estradi, ali i o Slobodanu Miloševiću i Josipu Brozu Titu. Detinjstvo u rodnom Krupnju i Loznici bilo mu je obeleženo nemaštinom, nemačkom okupacijom, sukobima četnika i partizana, ali i muzikom i sportom.

Kako je izgledalo vaše detinjstvo i prvi muzički koraci?

- Rodio sam se u Krupnju, moj otac je bio školski nadzornik i dva najznačajnija čoveka tamo su bili on i pop koji se zvao Vlada Zečević, on je prvi čovek koji je potpisao nezavisnost Kosova, a to mu je bilo potureno, a onda kada su komunisti došli na vlast, odbacili su njegovu krivicu. Od mog rođenja pa do sada to Kosovo nije prestalo da bude tema.

BloombergAdria.com

Kako je izgledalo odrastanje tokom Drugog svetskog rata i posle njega?

- Uživali smo kada dođe vašar u Loznicu, našu kuću su Nemci izbombardovali i zapalili, neke ljude su povešali, a jedini ko je uspeo da pobegne to je taj Vlada Zečević, koji je iz popovske uniforme prešao u komunističku i postao partizanski lider. Ja sam otišao kod moje bake koja je bila sestra od strica Jovana Cvijića, imao sam brata i majku koja je bila učiteljica. Ja sam iz rata, tada sam imao dve godine, shvatio da je naša kuća preko puta nemačke komande okupacionih snaga. Pričao sam par puta da sam bio prvi domaći izdajnik. Naime, kada su Nemci radili gimnastiku, meni je to bilo zanimljivo, bio sam malo dete i jedan Nemac me je zvao i dao mi nešto braonkasto. Mi nismo znali šta je šećer, da nije bilo džanarika i trešanja, ne bismo ni znali šta je slatko. Kada sam probao onu čokoladu, odjednom je sva ona mržnja koju su mi otac i majka ulivali protiv njih nestala. Otac mi je tada bio u zatvoru, a taj Nemac je mene kupio za parče čokolade.

Kuću su vam spalili, otac vam je bio u logoru…

- Otac i ujak su bili u logoru, a Loznica je bio prvi grad koji je bio oslobođen, u toku jednog dana prelazila je u ruke četnika, Nemaca, pa partizana i tako u krug. U centru Loznice je bila kafans ‘Central’ u kojoj je bio jedan romski orkestar sa mojim budućim učiteljem Nemfom Amzićem koji je imao trio. Mali klinac koji svira razdrndani klavir, tambure je svirao neki njihov rođak i on koji svira violinu. Ko osvoji grad mora da naleti na kafanu koja ja imala tu veliku baštu, a mali je bio dužan da iz daljine prepozna ko je. Ako dolaze Nemci, oni pevaju ‘Lili Marlen’, ako dolaze partizani sviraju ‘Druže Tito’, a ako su četnici ‘Sve su straže generala Draže’. U toku dana je Loznica nekoliko puta padala u ruke jednima pa drugima, a jednog dana ovaj iz kafane kaže: ‘ko dolazi, vidiš da dolaze neki vojnici’, a on kaže ‘to su četnici i ulaze vojnici’, a oni kreću da pevaju ‘Sve su straže, sve su straže, generala Draže’, a ovaj kaže ‘kog Draže, mi smo partizani, mamu ti četničku’, a ovaj mali kaže: ‘Čekaj, druže, strofu – ‘al’ šta vredi Tito će pobedi’… i tako dalje.

BloombergAdria.com

- Naši romski građani su imali smisao za opstanak više nego današnja sirotinja, takvo je bilo moje detinjstvo. Ja sam bio u gimnaziji u kojoj je moj otac nakon dolaska iz zarobljeništva predavao geografiju i srpski jezik. On je podigao jednu školu, kao i svi čestiti Crnogorci voleo je da se pokaže, da nešto ostane iza njega. Otac je dobio sve čestitke uz molbu da potpiše da pripada političkoj partiji, a on se se prekrstio i rekao ‘ja to ne mogu’. E, kada se prekrstio, izgubio mesto direktora škole. Tako da sam se ja rodio u gradu koji je prelazio iz ruke jednih u ruke drugih. To je bilo vreme kog se rado sećam, poslastica su bile kajsije i trešnje. Naša zabava je bila da slušamo jednu kantu koja je stajala na banderi i koja prenosi utakmice. Bila je neka utakmica za prvenstvo Olimpijskih igara, kada naši daju gol onda je bilo skakanje po Loznici, a kada Mađari daju onda dvojica, trojica padnu u nesvest. Lepo je bilo, bolesti nije bilo, imali smo bolnicu u Loznici u kojoj se sve lečilo hipermanganom i aspirinima – eto, toliko se sećam stare Loznice.

(Nova)