Proslavio se sa Idolima, pa devet godina vozio tramvaj

I danas svira u bluz-rok bendu "Zona B", ali mnogi ne znaju da se Zdenko nije bavio samo muzikom. O tome kako je odlučio da se posle raspada Idola zaposli kao vozač tramvaja, ali i drugim poslovima koje je radio, basista je govorio za "TV Novosti" daleke 1994. godine. Tekst prenosimo u celosti:

Retko ko će u dobroćudnom buci koji se široko osmehuje sa "C marketove" novčanice od 11 dinara, prepoznati Zdenka kolara, basistu nekad veoma popularnog, gotovo kultnog sastava "Idoli". Mnogi će se pre prisetiti da ih je ovaj momak nekad vozio tramvajem. U njima je proveo, na svim linijama, devet godina, potpuno neopterećen slavom i popularnošću iz osamdesetih.

Zdenko je, otkako zna za sebe, voleo muziku i stalno nešto "tamburao", isprva po kući, a zatim i u školi. Čini se ipak da je za neko ozbiljnije bavljenje presudilo druženje sa Vladom Divljanom.

- Vlada i ja smo prve komšije, delio nas je samo zid. Stalno smo nešto muvali, komponovali, sviruckali. Pvri javni nastup imali smo u školi, na jednoj priredbi. Pevali smo "Čovek i njegov pas" od Korni grupe. Sanjali smo o nastupima na festivalu, maštali da  i mi jednog dana postanemo priznati kantautori, kao što su bili Ivica Pecl, Đelo Jusić, Vlada i Bajka ili "S vremena na vreme". Dopadala nam se akustična muzika.

BloombergAdria.com

Nešto kasnije, zajedno sa još trojicom komšija, Vlada i Zdenko osnovali su bend, koji je čak stigao i do poslednjeg bum festivala u Novom Sadu. Ipak, nisu bili dovoljno dobri da bi snimili ploču, jer se u to vreme do bilo kakvog nosača zvuka teško dolazilo. Ubrzo su se rasturili, a Vlada, Zdenko i bubnjar Boža su negde s proleća '79 osnovali Idole

Krenulo je prvo s poziranjem za omladinske časopise, a onda im se učinilo da bi mogli da naprave "pravu" grupu. Veoma brzo su postali popularni, pre nego što su izdali ijednu ploču. Frka je nastala zahvaljujući tome što su "puštali buve" pravim osobama. Stanovali su u centru i znali "brze na jeziku" koji su sve tračeve kazivali tamo gde treba. Rezultati su se pokazali veoma brzo - postali su prepoznatljivi i pre nego što ih je iko čuo.

Sa prvim singlom, "Retko te viđam sa devojkama", koji je izdao časopis "Vidici", tek su napravili zbrku, jer je zbog pritajenog homoseksualizma bio zabranjen na gotovo svim stanicama. A onda su se pojavili "Maljčiki", pevljiva pesmica o životu ruskih trudbenika i duh je izašao iz boce.

BloombergAdria.com

Ubrzo su nastupali i kao predgrupa Bijelom dugmetu pred 12 hiljada ljudi, a dogovorena je i saradnja sa Goranom Bregovićem. Tada je nastao i čuveni "Paket aranžman", kompilacija sa grupama "Šarlo akrobata" i "Električni orgazam" koji je označio prekretnicu u muzičkom životu grada. Svi su potpuno otkačili "Maljčikima", "Zlatnim papagajem"... Prepoznavali su ih gde god se pojave, tražili autograme.

Još se pamti i prepričava koncert na FDU, koji nigde nije bio najavljen. Tada je publika srušila čitav jedan stakleni zid. Posle je usledila i zajednička turneja sa zagrebačkom grupom "Film" maksi singl, koji je potvrdio njihove kvalitete, ali zato prvi album nije dao očekivane rezultate.

- Dugo smo, uz mnogo muka i nevolja uradili ploču "Odbrana i poslednji dani". Izgleda da je mnogi nisu razumeli. Asocirala je na Vizantiju, bilo je tu i ćirilice, krstova, ali nije nam bila namera da ikog isprovociramo. I danas mislim da je Balkan Bogom dana zemlja, raskrsnica kulture, tradicije i baštine istoka i zapada i da je treba iskoristiti valjano.

Posle ove ploče, odsvirao je jednu kraću turneju i otišao u vojsku, čime je potpuno izgubio nit s bendom, koji je u međuvremenu izdao još jedan, rado slušan album "Čokolada". Bila je to 1982. i čini mu se da je tikva tada počela da puca.

- Više nismo bili isti, probe nam nisu više pričinjavale zadovoljstvo, nego obavezu, postajale su sve veći teret. Shvatio sam da smo nestali, trajali smo još do filma "Šest dana juna", za koji smo uradili muziku - i razišli se. Da smo valjali verovatno bi postojali i dan-danas. Možda nam je bila potrebna pauza od godinu-dve. Ko zna?!

Još je bio student mašinstva, iako nije baš često posećivao fakultet. Nekako u to vreme GSP je tražio vozače.

- Hteo sam, onako iz zezanja, da budem malo i radnik u privredi. Iako je bilo poziva iz drugih bendova, razočarenje s Idolima je bilo preveliko da bih mogao da ih prihvatim. I postao sam tramvajdžija. Trudio se da budem vredan i marljiv i posao uradim maksimalno pošteno.

Nije mu smetalo što je svetlosti pozornice i aplauze zamenio vozačkom kabinom. Ipak, umeo je povremeno da za dugih vožnji s kraja na kraj grada, kad se šine otegnu, odvrne na vokmenu, od kojeg se nikad nije odvajao, žestok bluz. Onako, do daske...

U početku su ga ljudi i prepoznavali, a mnogi nisu mogli da poveruju da je to on. Većini je odgovarao da su ga zamenili sa bratom. Tek ponekad bi oćutao... Bilo je i devojčica koje su tražile autogram, a nisu mogle da se sete ko je i odakle im je poznat. Jedna je pogodila da je svirao u Idolima, a tek posle savetovanja sa društvom, prisetila se i imena...

BloombergAdria.com

Marljiv i profesionalan, nijedan posao nije odbijao.

- Vozio sam šta mi daju. Najčešće "dvojku", koja je prilično zamorna linija. Na njoj sam zaradio i spondilozu, šofersku bolest. Doduše, tešila me činjenica da je to i direktorsko oboljenje.

Dugo je radio u prvoj smeni, ustajao u dva noću da prvi istera tramvaj iz deopa. I pamti da je često hitajući na posao, pravio i prtine u snegu.

- Najstrašnije je bilo jedne zime pre sedam godina. Vozio sam "trojku" za Kneževac. Na početnoj stanici ušlo je samo nekoliko putnika. Vrata nisu mogla da se zatvore, grejanja nije bilo. Napolju minus dvadeset, puca drvo. LJudi mole da bar malo zagrejem, a meni se i usta zaledila. Morao sam da izađem da optrčim dva-tri kruga oko tramvaja, da bih mogao da nastavim vožnju. Tako sam prošao kroz pravi soc-realistički period i oseti "Maljčike" na svojoj koži.

U međuvremenu se malo ogledao i u glumi: pojavljivao se u mnogim spotovima. Postao je prepoznatljiv. I kad su ljudi iz agencije "Spektra" osmišljavali novu kampanju za "C market" upravo su njega imali na umu. Prvo je snimljen spot u kojem nabraja na hiljade proizvoda. Bio je veoma zapažen, dobijao je i nagrade na festivalima, pa su u "C marketu" odlučili da postani pravi zaštitni znak firme. Priznaje da je to bilo veoma lepo i prijatno iskustvo.

- Imam sreće da gotovo uvek radim sa vedrim i veselim ljudima, jer sam i ja takav. Nikako mi ne prijaju tmurne i namrštene face. Dok smo snimali, bio sam veoma dobro raspoložen i izvaljivao svakojake bisere, izmišljao u trenu najšašavije namirnice. Bilo bi zanimljivo da se od tog materijala napravi čak i jedan antispot. I čini mi se da odatle imam mnogo više lepih uspomena, nego od drugih stvari kojima sam se bavio.

Muziku nikad nije potpuno napustio. Sada svira sa prijateljima u grupi "Zona B". Nastupaju kad im se svidi i kad su raspoloženi, bez ikakvog grča i napora. I sasvim ozbiljno tvrdi da je, što je stariji, sve bolji muzičar i da će najbolju ploču verovatno snimiti tek u osamdesetoj.

Da ne voli da se vezuje samo za jedan posao svedoči i rad u "Pingvinu". Tamo je tonski snimatelj, dopadaju mu se i radio i saradnici. Priznaje da će uvek rado prihvatiti izazov i pokušati nešto novo, zanimljivo i neobično. Nimalo ne pati zbog toga što ga sad deca prepoznaju kao čiku s "C marketove" novčanice, a ne kao jednog od Idola...

BONUS VIDEO: