KOSTIĆ JOJ SLOMIO SRCE: Ovo je priča o ljubavi Laze i Lenke

Žena je u svetu umetnosti oduvek imala počasno mesto. Zbog lepe Jelene, žene spartanskog kralja Menelaja, Grci su, beleži Homer, poveli Trojanski rat, koji je doneo desetogodišnje stradanje obema vojskama. Žena je večita inspiracija umetnikova. Veliki Dante imao je Beatriče, Petrarka Lauru, a Laza Kostić Jelenu Dunđerski, odmila nazvanu Lenka.

Nazivali su je pesnikovom muzom, vilom, a Milan Kašanin, naš veliki istoričar književnosti, rekao je da je ona presudna u životu pesnikovom i tako važna po istoriju naše književnosti. Zahvaljujući Lenki, nastala je jedna od najlepših pesama srpske književnosti – Santa Maria della Salute.

Isidora Sekulić nazvala ju je najsilnijom ljubavnom pesmom naše književnosti, koja, i pored epohe romantizma u kojoj je nastala, predstavlja vesnicu simbolizma. To je Lazina poslednja, labudova pesma.

Ko je bila žena koja je tako snažan utisak ostavila na najneobičniju ličnost u srpskoj poeziji, večitog ekscentrika i jednog od naših najobrazovanijih romantičara, najučenijih Srba 19. veka? O njoj je ostalo malo podataka, zbog čega je postala i mitska ličnost nekadašnjeg Novog Sada.

Lenku Dunđerski (1870–1895), najmlađu od petoro dece Lazara i Sofije Dunđerski, najbogatijih i najvećih srpskih dobrotvora, srpski pesnik upoznao je još kao devojčicu u njenoj rodnoj kući, kao veliki porodični prijatelj i kum cenjene porodice iz Srbobrana. Nikada u društvo ukalupljen, Kostić dolazi u sukobe sa zvaničnom politikom u Srbiji, 1884. godine na poziv kneza Nikole ide na Cetinje, gde radi kao urednik zvaničnih crnogorskih novina, te sve do 1891. godine ne viđa najmlađeg člana kuće Dunđerski. Na poziv Lazara Dunđerskog, nakon nesuglasica u koje je upao i na Cetinju, ovaj pesnik ekstrovert, „s nečim aristokratskim u izgledu i ponašanju, svetski čovek prema kome su njegovi pesnički drugovi izgledali kao povincijalci“ dolazi na porodično imanje Dunđerski u Čelarevu.

Devojka čija „plava kosa i oči, i struk, nisu ostavljali ravnodušnim ni mladiće u Beču“, kako je zapisala u svom dnevniku, bila je samostalna, društvena dama zavidne lepote glasa. NJenu nesvakidašnju pojavu osvojila je još manje česta pesnikova ličnost. A ovaj intelektualac, doktor prava, novinar, književnik, esejista i pesnik, advokat, profesor novosadske gimnazije, prvi prevodilac Šekspira u Srbiji, posle Dositeja naš najveći poliglota, ali i romantičar koji je najviše puta bivao hapšen ili se nalazio pred hapšenjem, imo je čime da bude osvojen.

Sačuvane fotografije Lenke Dunđerski u balskoj haljini, konjičkoj opremi i crnogorskoj nošnji, njen lik na portretu Stevana Todorovića u Narodnom muzeju u Beogradu, sve svedoči o istome – o lepoti. No to je samo jedan deo ličnosti Lenkine, onaj koji su svi videli, a koji je i pesnika međ' javom i međ' snom mogao da zanese.

Problemi su već nastali, Lenkina majka Sofija već se po Novom Sadu žali da joj Laza rasteruje prosce, a na Lazino pitanje Lenki zašto nikog valjanog ne odabere i ne uda se, ona odgovara: ako bi već morala, morao bi taj neko biti kao on.

Nemoćan da bilo šta promeni, Laza traži slamku spasa. Kako mu je nekada Lenka rekla da se divi Nikoli Tesli, on piše velikom naučniku koga je upoznao u Pešti da mu je našao odličnu priliku. Tesla nije mnogo razmišljao. On je venčan s naukom.

Tu je i deo dnevnika Lenkinog, koji otvoreno govori o preprekama koje su gušile Kostića. Na njeno pitaje zašto se ne bi udala za njega, pesnik odgovara:„ Ja sam star i nedostojan Vas. Ni po čemu Vas nisam dostojan.“

Da bi pobegao od svojih osećanja, odlazi u manastir Krušedol, još jednom piše Tesli, ali sve je uzalud. U manastiru, gde je ostao četiri godine, piše prvu pesmu posvećenu Lenki – „Gospođici L. D“. U njoj se jasno vidi pesnikovo osećanje nedostojnosti da bude prosac savršene lepote. Priložio ju je u Lenkin spomenar, drvenu kutiju sa oslikanim ružama na poklocu, koji je nestao.

Laza pravi poslednji očajnički korak. Ženi se Julijanom Palanački, bogatom 46-godišnjom miradžikom, svojom verenicom već 12 godina, koja ga je verno čekala. Kum na venčanju 54-godišnjem Lazi bio je Lenkin otac, Lazar Dunđerski.

Ostvarenje scenariste i reditelja Zdravka Šotre "Santa Maria della Salute" izazvalo je veliko interesovanje u Srbiji 2016, a nakon toga snimljena je i istoimena serija, približivši običnom narodu ovu veliku i neobičnu priču.

Lik Lenke tumači Tamara Aleksić, a Lazu Kostića igra Vojin Ćetković. U filmu igra više od 160 glumaca, a među njima su i Dejan Lutkić, Sloboda Mićalović, Aleksandar Đurica, Nebojša Dugalić, Joakim Tasić, Nela Mihailović, Srđan Timarov, Miodrag Krstović, Aleksandar Berček, Svetlana Bojković, Nebojša Kundačina, Radoje Čupić, Milica Grujičić.

Na bračnom putovanju u Veneciji Lazu zatiče vest o Lenkinoj smrti. Prema zvaničnoj verziji umrla je od tifusne groznice u Beču, a poslednji redovi zabeleženi u njjnom dnevniku mogu uputiti i na sumnju da je mlada žena sama sebi prekratila muke.

Skrhan od bola, Kostić utehu pronalazi u Crkvi Gospe od Spasa – Santa Maria della Salute – a 15 godina kasnije objavljena je grandiozna pesma s nazivom ove crkve u naslovu.

Laza je umro 1910. godine, godinu dana nakon smrti svoje supruge i objavljivanja himne ljubavi "Santa Maria della Salute". Poslednjih dana života Lenka mu je redovno bila u snovima, čak je verovao i da budan čuje njene korake. Ceo svoj život i htenja pretočio je u pesmu sa imenom italijanske crkve u naslovu, u kojoj je ljubav osnovni princip života, mesto susreta njega i Lenke i posle smrti. Refren "Santa Maria della Salute", najvažniji element zvučnosti pesme, postaje i tajna formula kojom pesnik doziva svoju dragu, razbija "beznjenicu", pustoš nastalu posle smrti vile od koje "lepšu ne vide svet".