"Pišu da sam pijanac, crven u licu i crvenog nosa"

Neke stvari je dobijao preko reda, ponekad i s manje zasluga i, kako kaže, za to su krivi njegovo ime i prezime. Znao je većinu beogradskih kafana gde je uz piće vodio najrazličitije razgovore i stekao neke od najboljih prijatelja. Bio je ponosan na sve što je uradio, pa i na ono što je, namerno ili slučajno, propustio. Strasno je voleo dva puta u životu i bio je srećan zato što je imao ćerku Milicu. Bez glume ne bi mogao da postoji, verovao je da će raditi do kraja svog života. Tako se i desilo - umro je 10. novembra 2011. godine u Beogradu.

A ovo je njegova životna priča ispričana "iz prve ruke", njegovim rečima, koju je glumac ispričao u raznim emisijama i intervjuima.

- Tata mi je poreklom sa Banije, a ja sam rođen u Zagrebu, dva dana pre početka Drugog svetskog rata. Pošto je otac nešto ranije morao da pobegne iz Hrvatske i nastavi službu u Čačku, nije ni znao da je 4. aprila dobio sina. Majka mu je na rastanku rekla da će muškom detetu dati ime po njegovom ocu. Deda Petar je umro još 1906, tako da je odluka da se zovem po njemu deo tradicije - ranije se tako radilo, a to ni danas nije retkost. Ponekad sam bio povlašćen zbog imena, naročito u vojsci. Kada su me jednom prozvali Kralj Petar, jer se tamo prvo izgovara prezime pa ime, svi su se okrenuli, dobro me pogledali i zapamtili o kome se radi. Nisam imao neprijatnosti, istina, neki ljudi su pričali da su neretko u kafani uzvikivali: Živeo Kralj Petar, pa su ih hapsili. Trebalo im je vremena da objasne kako se to odnosi na glumca.

BloombergAdria.com

Rat je besneo, pa je i Petrova majka, odmah posle njegovog krštenja, sa bebom u naručju napustila hrvatsku prestonicu. Tako su dospeli kod rođaka u Srem. Bila su to veoma teška vremena, ali deca, uprkos svemu, nisu primećivala opasnost niti su osećala strah.

- U Sremskoj Mitrovici družio sam se sa braćom od strica, Predragom i Nenadom, jer rođene nisam imao - ispričao je svoju priču Petar Kralj za magazin Story, 2006. godine.

- Omiljena igračka nam je bila krpenjača - lopta koja se pravila od čarapa umotanih u krpe. Sećam se prve čokolade i pomorandže, neobične narandžaste voćke koju sam probao tek kad mi je bilo osam godina. Roditelji su mi predavali u tamošnjoj gimnaziji, pa su me vodili na đačke priredbe. Bili su to veseli prizori u kojima sam uživao. Školarci su igrali oko logorskih vatara i recitovali, što je kasnije uticalo da se opredelim za glumu. Kao sedmogodišnjak krenuo sam u osnovnu školu, u razredu nas je bilo 80 i ne znam kako je učiteljica LJuba mogla da nas savlada. Služila se raznim metodama podučavanja koje bi generacijama iz ovog kompjuterskog doba sada bile neprihvatljive i strane.

Svoju prvu ulogu, lik Toze Čvarka, odigrao je s 11 godina u predstavi "Seoska učiteljica" Svetolika Rankovića, za koju se prijavio kad je pozorišna ekipa ušla u njegov razred da izabere glumca. Kao gimnazijalac pobunio se protiv reforme školstva i skoro zaradio zabranu da nastavi školovanje u ma kom delu bivše Jugoslavije.

- Direktor, koji je bio saradnik Stipe Šuvara, hteo je nasilno da uvede izmene u sistem učenja i nastave. Bili smo mladi i verovali u poštenje. Usmereno obrazovanje, koje je proisteklo iz toga, kasnije se nije najbolje pokazalo. Umalo nas nisu proglasili državnim neprijateljima, a meni su pretili izbacivanjem i zabranom nastavka školovanja. Ipak, iz poštovanja prema mom ocu, dozvolili su mi da se ispišem i premestim u Novi Sad, gde sam stekao divne prijatelje. Roditeljima je bilo uskraćeno da me svakodnevno viđaju, jer sam kući dolazio samo vikendom i u toku letnjeg raspusta.