Izvor:Foto: ATA images
"Pišu da sam pijanac, crven u licu i crvenog nosa"
10.11.2024.
09:21
GLUMAC Petar Kralj napustio nas je pre tačno 13 godina. NJegov put do uspeha bio je neprestana borba, a svaku pruženu šansu prihvatao je bez razmišljanja. Vodeći se mišlju da umetnost počinje tamo gde prestaje zanat i svestan da je na sceni to nemoguće, pred publikom nikad ništa nije krio.
Neke stvari je dobijao preko reda, ponekad i s manje zasluga i, kako kaže, za to su krivi njegovo ime i prezime. Znao je većinu beogradskih kafana gde je uz piće vodio najrazličitije razgovore i stekao neke od najboljih prijatelja. Bio je ponosan na sve što je uradio, pa i na ono što je, namerno ili slučajno, propustio. Strasno je voleo dva puta u životu i bio je srećan zato što je imao ćerku Milicu. Bez glume ne bi mogao da postoji, verovao je da će raditi do kraja svog života. Tako se i desilo - umro je 10. novembra 2011. godine u Beogradu.
A ovo je njegova životna priča ispričana "iz prve ruke", njegovim rečima, koju je glumac ispričao u raznim emisijama i intervjuima.
- Tata mi je poreklom sa Banije, a ja sam rođen u Zagrebu, dva dana pre početka Drugog svetskog rata. Pošto je otac nešto ranije morao da pobegne iz Hrvatske i nastavi službu u Čačku, nije ni znao da je 4. aprila dobio sina. Majka mu je na rastanku rekla da će muškom detetu dati ime po njegovom ocu. Deda Petar je umro još 1906, tako da je odluka da se zovem po njemu deo tradicije - ranije se tako radilo, a to ni danas nije retkost. Ponekad sam bio povlašćen zbog imena, naročito u vojsci. Kada su me jednom prozvali Kralj Petar, jer se tamo prvo izgovara prezime pa ime, svi su se okrenuli, dobro me pogledali i zapamtili o kome se radi. Nisam imao neprijatnosti, istina, neki ljudi su pričali da su neretko u kafani uzvikivali: Živeo Kralj Petar, pa su ih hapsili. Trebalo im je vremena da objasne kako se to odnosi na glumca.
BloombergAdria.com
Rat je besneo, pa je i Petrova majka, odmah posle njegovog krštenja, sa bebom u naručju napustila hrvatsku prestonicu. Tako su dospeli kod rođaka u Srem. Bila su to veoma teška vremena, ali deca, uprkos svemu, nisu primećivala opasnost niti su osećala strah.
- U Sremskoj Mitrovici družio sam se sa braćom od strica, Predragom i Nenadom, jer rođene nisam imao - ispričao je svoju priču Petar Kralj za magazin Story, 2006. godine.
- Omiljena igračka nam je bila krpenjača - lopta koja se pravila od čarapa umotanih u krpe. Sećam se prve čokolade i pomorandže, neobične narandžaste voćke koju sam probao tek kad mi je bilo osam godina. Roditelji su mi predavali u tamošnjoj gimnaziji, pa su me vodili na đačke priredbe. Bili su to veseli prizori u kojima sam uživao. Školarci su igrali oko logorskih vatara i recitovali, što je kasnije uticalo da se opredelim za glumu. Kao sedmogodišnjak krenuo sam u osnovnu školu, u razredu nas je bilo 80 i ne znam kako je učiteljica LJuba mogla da nas savlada. Služila se raznim metodama podučavanja koje bi generacijama iz ovog kompjuterskog doba sada bile neprihvatljive i strane.
Svoju prvu ulogu, lik Toze Čvarka, odigrao je s 11 godina u predstavi "Seoska učiteljica" Svetolika Rankovića, za koju se prijavio kad je pozorišna ekipa ušla u njegov razred da izabere glumca. Kao gimnazijalac pobunio se protiv reforme školstva i skoro zaradio zabranu da nastavi školovanje u ma kom delu bivše Jugoslavije.
- Direktor, koji je bio saradnik Stipe Šuvara, hteo je nasilno da uvede izmene u sistem učenja i nastave. Bili smo mladi i verovali u poštenje. Usmereno obrazovanje, koje je proisteklo iz toga, kasnije se nije najbolje pokazalo. Umalo nas nisu proglasili državnim neprijateljima, a meni su pretili izbacivanjem i zabranom nastavka školovanja. Ipak, iz poštovanja prema mom ocu, dozvolili su mi da se ispišem i premestim u Novi Sad, gde sam stekao divne prijatelje. Roditeljima je bilo uskraćeno da me svakodnevno viđaju, jer sam kući dolazio samo vikendom i u toku letnjeg raspusta.
Zaveden školskim priredbama i omađijan naivnim glumačkim iskustvom, Petar se uputio u Beograd s idejom da upiše Akademiju - i uspeo. Stanovao je kod tetke u strogom centru prestonice i studentske dane provodio kao i većina vršnjaka, sve dok 1964. nije diplomirao. Često se zaljubljivao, ali je mnogo više voleo da izlazi s drugarima.
- Nisam bio neki zavodnik, ali sam često bivao zaljubljen i to onako lirski, da ne kažem platonski. Nisam imao potrebu da stalno budem pored nekog, niti da udaram recke. Iako su te ljubavi ostale neuzvraćene, lepo smo se družili. Bile su važnije neke druge stvari. Znali smo dokle rade sve gradske kafane. Ako smo imali novca, ostajali smo do fajronta i uvek delili sve što smo imali u džepovima. Ujutru smo jeli burek koji smo kupovali u pekari na Zelenom vencu i odlazili kućama. Bili smo veoma bliski i često se ispovedali jedni drugima. Kao noćobdije, policija nas je redovno zaustavljala, tada je to bilo uobičajeno i tražila objašnjenje zašto smo u dva sata noću na ulici.
Ovaj velikan teatarske scene sa čežnjom se sećao dana provedenih na studijama i druženja s prijateljima koji su mu pomogli da postane pravi Beograđanin.
- Odmah sam se sprijateljio s Dušanom Golumbovskim, kolegom na klasi. Često sam ga posećivao, a dolazio je i slikar Duško Otašević, pa smo igrali karte. Uz njih sam lagano postajao Beograđanin. Večeri sam neretko provodio i sa Slobom Kojićem i Cerovićem. Na Akademiji sam se najviše družio s pokojnim Milošem Žutićem. Koliko smo samo besanih noći proveli zajedno. Cimer mi je jedno vreme bio Dragan Petrović, koji je kasnije postao legenda Radio Beograda. Čeznem za tim danima. Dramska je bila na uglu ulica Uskočke i Knez Mihailove, sto metara dalje bila je Likovna, a nešto niže Primenjena akademija. Cela ta generacija sakupljala se u nekoliko kafana, pre svega u Kolarcu i Proleću. Imali smo konobare kod kojih smo jeli i pili na crtu. Vodili smo poluboemski život i naučili da razgovaramo i međusobno se uvažavamo.