VELIKI SMOG: U Londonu '52 umrlo više od 10 hiljada ljudi

Taj događaj označio je prekretnicu u istoriji environmentalizma i javnog zdravstva te je nedvosmisleno ukazao na vezu između zagađenja vazduha i ljudskog zdravlja.

Te godine nad Londonom se formirao sistem visokog pritiska vazduha koji je stvorio temperaturnu inverziju - hladan vazduh ostao je zarobljen ispod sloja toplijeg vazduha - što je u kombinaciji sa intenzivnom upotrebom uglja za grejanje stvorilo uslove za formiranje vrlo guste i otrovne magle.

Glavni izvori zagađenja bili su kućna ložišta koja su koristila jeftini ugalj lošeg kvaliteta, termoelektrane na ugalj, industrijska postrojenja i izduvni gasovi vozila.

Procene govore da je svakodnevno u vazduh bilo ispuštano oko hiljadu tona čestica dima, 370 tona sumporovog dioksida i značajne količine drugih štetnih materija.

Ako iz priče izuzmemo podzemnu železnicu, londonski gradski prevoz gotovo je u potpunosti stao, a vidljivost je bila toliko slaba da ljudi nisu mogli da uoče ni vlastite noge tokom šetnji. Otkazane su kulturne i sportske manifestacije, a smog je bio toliko gust da je prodirao i u zatvorene prostore. https://youtu.be/hmrjwAkMveE

Prema službenim podacima iz 1952. godine, smog je usmrtio oko četiri hiljade građana, međutim moderna istraživanja su ukazala na to da je stvarni broj žrtava bio između deset i dvanaest hiljada ljudi.

Većina žrtava bile su starije osobe, mala deca i osobe sa već postojećim respiratornim problemima.

Kao direktan odgovor na katastrofu britanski parlament je 1956. godine usvojio takozvani "Clean Air Act", prvi značajniji zakon o kontroli zagađenja vazduha.

Zakon je uveo zone bez dima, ograničio upotrebu uglja u domaćinstvima, podstakao prelazak na čišća goriva i regulisao industrijske emisije.

Veliki smog trajao je od petka 5. decembra do utorka 9. decembra 1952., a uz već pomenute žrtve, novija istraživanja su otkrila i to da se još 100 hiljada razbolelo zbog dejstva smoga na ljudski disajni trakt.