"NASMEŠIO SE, OKRENUO I UMRO": Poslednje reči Miće Orlovića
04.01.2025.
17:40
LEGENDARNI Mića Orlović nije bio samo uspešan pred kamerama - sjajno je glumio, još bolje igrao košarku, a u stvaranju novih projekata najviše je uživao.
Naime, Mića je svojom dikcijom, stavom i ponašanjem pokazao kako treba da izgleda i da se ponaša prava televizijska zvezda, a njegove granice danas su, čini se, postale nedostižne. Iz godine u godinu dokazivao se na novim poljima otkrivajući gledaocima kakve sve to vrste zabave pruža televizija.
Rođen 28. maja 1934. godine u Valjevu u porodici Sekule i Stane Orlović, koja vodi poreklo iz sela Gornji Strmac u opštini Zubin Potok. Odrastao je u Prištini i Valjevu zajedno sa mlađim bratom Draganom, koji se kasnije takođe bavio novinarstvom i jedno vreme bio uredni dnevnog lista „Politika Ekspres“. Završio je Valjevsku gimnaziju. Dva puta se ženio, a iz prvog braka ima jednu čerku Marinu koja se pre petnaest godina preselila u Kanadu i od tada se nije vraćala u Srbiju.
Prve korake u medijima načinio je još tokom gimnazijskih dana radeći u školskim novinama. Diplomirao je na Filološki fakultet u Beogradu, a tokom studija već je uplovi u svet sportskog novinarstva.
- Ja početkom septembra 1954. godine počeo sam svoj rad u razglasnoj stanici, u prostorijama prvog bloka Studentskog grada. Za te početke i život u tom gradu koji je pripadao, a i dalje pripada studentima, vežu me lepe uspomene. Bila je to jedna zdrava atmosfera koju su oblikovali mladi ljudi. I kada sam izašao iz Studenjaka, uvek sam se s osmehom sećao tih vremena – prisetio se svojih početaka čuveni Mića u intervjuu za dokumentarni film RTV Studentski grad 15 godina na vezi sa studentima.
Bio je standardni reprezentativac studentske košarkaške reprezentacije Jugoslavije koju je tih godina oformio i sa uspehom vodio Ranko Žeravica.
- Bavio sam se sportom: stonim tenisom i košarkom, i dogurao do studentske reprezentacije. Ali kada sam primljen za stalno na radiju i televiziji, morao sam da ostavim košarku. Koliko god da sam želeo i jedno i drugo, i mislio da imam snage, vremena nije bilo i morao sam da se odreknem sporta. Plakao sam kada sam ostavljao košarku - govorio je Mića svojevremeno.
Prvi put se oglasio na programu Radio Beograda 15. oktobra 1957. godine i to kao reporter sa fudbalske utakmice OFK Beograd – Napredak Kruševac. A onda je ispisao stranice nove istorije kada je televizija Beograd 23. avgusta 1958. godine emitovala prvi TV Dnevnik, informativno-politički program. Upravo tada veoma zgodni i perspektivni Mića obratio se gledaocima.
- To je bilo daleke 1958. godine, 23. avgusta, kada je startovao prvi televizijski Dnevnik. Bilo je malo treme, jednostavno nisam ni bio svestan u šta se upuštam. Sebi sam objasnio da je kamera stakleni prozor kroz koji ću da gledam tražeći pogledom moje kamermane. Bio je to dobar potez, jer sam se tako opustio i imao utisak da se zaista obraćam svojim gledaocima. Prenos je završen bez ijedne greške - govorio je u poslednjem intervjuu za magazin "Puls" i istakao da su mu najveći uzori bili Majk Buonđorno, pre svih, i Pipo Baudo, dva sjajna italijanska profesionalca i dva velika gospodina.
Istakao je i koja mana je najviše smetala njegovim kolegama.
- Pedantnost od koje su svi ludeli. Bio sam previše pedantan, tačan i precizan u svemu što sam radio, a to mnogima nije odgovaralo - govorio je jednom prilikom.
Publiku je osvojio i kao domaćin gledanih televizijskih kvizova, kada su njegova darovitost i talenat dospeli u prvi plan. Mića je iza sebe ostavio više od 170 reportaža, oko 300 intervjua, više od 200 televizijskih reportaža, 80 radio-emisija i 1.300 televizijskih emisija.
U slobodno vreme uživao je u džez muzici, a za sebe uvek je isticao da je pre svega novinar, pa tek onda voditelj. Uprkos ogromnoj popularnosti, važio je za izuzetno skromnog i stalno raspoloženog čoveka koji je uvek bio spreman da izađe u susret svojim kolegama.
3 decenije ljubavi sa LJiljanom
Više od trideset godina Mića je uživao u ljubavi sa suprugom LJiljanom koja je uvek svim svojim bićem bila uz njega. Beskrajno ga je volela i imala razumevanja za Mićin životni ritam s obzirom na to da je i sama po profesiji novinar.
- Miću je karakterisala beskrajna dobrota i ljubav prema ljudima, a trudio se da te osobine prenese i na osobe iz svog okruženja. Bio je jedan veliki čovek, veliki gospodin i po tome ću ga zauvek pamtiti. O Mići se i za života mnogo toga pisalo - govorila je LJiljana za "Story".
O Mići su kružile razne priče po kuloarima
- Čaršija je oduvek volela da izmišlja priče o javnim ličnostima. Šta sve nisam bio! U navodnim saobraćajnim nesrećama gubio sam noge i ruke... Čak su pričali da imam drvenu nogu! Bivao sam po tim pričama i notorni pijanac i šta sve ne govorio je u jednoj ispovesti i dodao:
- Vide me u kafani kako sa društvom pijem votku i već sutradan krene priča: “Mića svaki dan pijanči. Sve to pijano! Mangupi!” Nikada nisam bio neki boem. Možda malo, početkom 80-ih. Ali, posle dve, tri godine primetim da mi je prešlo u naviku da se nalazim s tim društvom da bih otišao da popijem. Povučem se i tako postanem, kako su me nazivali - pobegulja. Imao sam sreću kao sportista da ne podnosim alkohol. I ti letnji festivali koje sam vodio bili su mi mnogo naporni, jer se posle programa noću do nekog doba ostajalo u kafani. A ja sam voleo noću da spavam. Po navici ustajem u 5:30 ujutru, bez obzira na to kada legnem - ispričao je.
Trenutak smrti
Nakon moždanog udara, poslednjih desetak dana bio je smešten u privatni dom gde su mu svu mružali vrhunsku negu.
- Umeo je da ponovi onako za sebe „šta me je ovo snašlo?“, ali je već sledećeg trenutka razgovarao sa nekim od novih poznanika. Gledao je stalno televiziju, najviše sport i crtane filmove. Govorio mi je da život ume da zatvori krug, jer “na početku i na kraju čovek uživa u crtanim filmovima”. Tada sam shvatila da Mića zna da je na kraju života i još više sam se divila njegovom gospodskom ponašanju - govorila je „Blic“ vlasnica Doma za stare Marijana Blažević, glavna sestra Gordana Perić je otkrila kako su izgledali njegovi poslednji momenti.
- Bilo je tačno 14 sati, prekjuče. Pogledao me je uz osmeh, kazao: „E, dosta je bilo“, okrenuo se na drugu stranu kreveta i zauvek zaspao - sa setom u glasu i očima izgovorila je svojevremno Gordana.
Preminuo je 13. februara u Beogradu u sedamdeset devetoj godini. Simbolično i dan kada je napustio svoje najdraže, zapravo je i dan televizije. Naime, Orlović je preminuo na 55. godišnjicu od početka rada Radio-televizije Beograd, na kojoj je sredinom prošlog veka vodio žitelje bivše Jugoslavije kroz čari i magiju ovog medija. Mnogi ljudi kada čuju ovu infomaciju ostanu u šoku i neverici, jer taj dan nosi veliku simboliku u životu čuvenog voditelja. Sahranjen je 16. februara 2013. godine u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju.
(Still)