Pokolj ustaša u Glini, JEDINI preživeo - Pavle mu ljubio ruku

O LJubanu Jednaku snimljen je dokumentarni film "Govorilo mi je nešto da ću ostati živ", i bio je jedini preživeli svedok pokolja u pravoslavnoj crkvi u Glini. Jedna ulica u Beogradu nazvana je po ovom srpskom stradalniku, a ista inicijativa pokrenuta je i za Novi Sad. Zbog njegove životne priče mnogi su zanemeli, i sam patrijarh Pavle bio je duboko pogođen negovom sudbinom.

LJuban je zajedno sa još 1.763 Srba iz Gline i okoline bio zatvoren u crkvi Presvete Bogorodice 29. jula 1941. godine, gde su ih ustaše svirepo mučile i ubijale.

Samo četiri dana pre nego što će ga snaći novi užas - postao je deo izbegličke kolone u akciji "Oluja", patrijarh Pavle mu je uručio Orden Svetog Save I reda u njegovoj rodnoj Glini 1995. godine. 

– Tada je patrijarh Pavle pred svima prisutnima, mog dedu LJubana poljubio u ruku. Mi taj Orden i danas s ponosom čuvamo u našoj kući. Ima posebno mesto – ispričao je za "Korene" Srđan Jednak, LJubanov unuk.

BloombergAdria.com

Ko je bio LJuban Jednak?

LJuban je jedini Srbin koji je preživeo monstruozni ustaški pokolj u Glini.

Naime, u glinskoj Crkve Presvete Bogorodice, 29. i 30. jula, i 4. i 5. avgusta 1941, ustaše su ubile više od 1.700 Srba. Pola veka kasnije, 26. juna 1991. godine, Hrvati su u najžešćim borbama oko policijske stanice u Glini, najviše pucali na kuću LJubana Jednaka. Znali su da je to kuća jedinog svedoka ustaške svireposti u Glini 1941.

Kako je pre nekoliko godina kazala Dušanka Zorić, ćerka LJubana Jednaka, još čuva očevu belu košulju iz 1991. koju su pripadnici hrvatske paravojske izrešetali u ormaru.

BloombergAdria.com

– Otac mojoj braći Stevi i Dušanu, i meni, nikada nije pričao o masakru u Glini, ali smo mi krišom slušali kada je o tome pričao novinarima koji su, posle Drugog svetskog rata, dolazili u našu kuću u Glini. Imao je 26 godina kada su ga ustaše uhapsile, vezale mu ruke žicom i odvele ga u Crkvu Presvete Bogorodice. Tamo su već bile stotine Srba, koje su tako vezane maltretirali, palili im brkove i kosu, „blago“ prerezivali grkljan i terali ih tako poluzaklane da pevaju. Mrtve su bacali ukraj crkve, a nad živima se iživljavali do besvesti - priča LJubanova ćerka i dodaje:

- Oko ponoći, prvi put su počeli mrtve da bacaju u kamione, kako bi ih prevezli do pet kilometara udaljene jame u koju su ih bacali. Taj njihov odlazak tata je iskoristio da se sa strane gde su bili živi prebaci među mrtve. Bio je izmučen toliko da nisu primetili da je živ, pa su ga sa sledećom grupom mrtvih bacili na kamion. U jami su ustaše, kako je pričao, mrtve Srbe ponovo probadali bajonetima ili su pucali u njih. Tada su i oca ranili u ključnu kost i nogu. Jedan ustaša je čak stajao nogom na njemu dok je probadao druge…

Verovao je da će se spasiti

Smrt ga je i tada zaobišla, jer su ustaše otišle po još mrtvih, a jamu su ostavile nezatrpanu.

– „Jesi li i ti živ?“, pitao je oca tada još jedan preživeli – pričala je za "Korene" Dušanka.

– Izvukli su se iz jame, i tako ranjeni zajedno stigli do kukuruza, gde su se rastali. Sutradan, oca je našao ujak Pavle Lončar, kod kog je bio šest meseci, a potom je otišao u partizane. NJegovog druga iz jame ustaše su vrlo brzo uhvatile i ubile.

BloombergAdria.com

Nudili mu dobar život, on izabrao rodni kraj i poštenje

Naša sagovornica je ispričala i da su njenom ocu, kao nosiocu Partizanske spomenice i jedinom preživelom u masakru, posle rata nudili mnogo: da živi u Zagrebu ili Beogradu, a dijaspora mu je nudila da se preseli u Ameriku, ali on je želeo da bude svoj na svome, u Glini.

– Živeo je mirno danju, iako je decenijama imao teške noćne more, čiji smo bili svedoci – kazala je Dušanka.

Bio deo "Oluje"

LJuban je prognanik u koloni koja je u zloglasnoj „Oluji“ krenula put Srbije, uveče 4. avgusta 1995.

BloombergAdria.com

Srce prepuklo od bola

Verovao je LJuban Jednak, tog avgusta 1995, po rečima njegove ćerke Dušanke, da će se za dva dana vratiti u Glinu, ali nije bilo tako… Preminuo je nepune dve godine kasnije u Beogradu.

– Mi njegovi potomci verujemo da ga je Bog pogledao tog 5. maja 1997. Nije se mučio, otišao je mirno. Sećanje na glinsku crkvu bilo mu je mučenje za ceo život. Pa, živeo je u Glini dve ulice dalje od mesta gde su ga klali. Ali, nikoga nije mrzeo, bio je ponosan i živeo je za svoju decu i unučad. Tako ponosan završio je život ovde u Beogradu gotovo bez igde ičega – kazala je Dušanka.

No, iako je bio nosilac Partizanske spomenice, jedini svedok masakra u glinskoj crkvi 1941, glavni svedok na suđenjima, LJubana jednaka Srbija nije ispratila kako je zaslužio. SUBNOR je tražio da bude sahranjen u Aleji zaslužnih građana, ali su tadašnje vlasti u Beogradu to odbile. Posle pet dana odlučivanja sahranjen je na Bežanijskom groblju.

Čovek ogromne duše

Pradedu Vasilija ustaše su ubile 20 dana pre nego što su dedu LJubana odvele u glinsku crkvu, a babu Stanu i prvu ćerku, koja se takođe zvala Dušanka, odvele su u logor u Topusko, gde je devojčica preminula – ispričao nam je Srđan Jednak.

– Ali deda nikada nije podsticao mržnju. Koliko je imao veliko srce, svedoči događaj uoči ženidbe mog oca Steva sa mamom Zlatom, koja je Hrvatica. Kad mu je tata rekao da će da se ženi, deda LJuban mu je odgovorio: „Ženi se samo ako joj nikada nećeš prebaciti što je Hrvatica, a ja sigurno neću, jer ona je dobra žena… - otkrio je svojevremno LJubanov unuk.

(Stil)