Ove 3 reči mnogi izgovaraju u molitvi: Mogu biti znak sumnje

Mole za zdravlje, mir, ljubav, porodicu, oprost, posao ili rešenje problema koji im se čini nerešivim. Ipak, postoji jedan detalj o kojem se retko govori: način na koji se molimo i reči koje biramo mogu mnogo govoriti o našoj veri.

BloombergAdria.com

U molitvi često koristimo izraze koji zvuče skromno, ponizno i pobožno. Međutim, prema jednom duhovnom tumačenju koje se poslednjih godina sve češće deli među vernicima, tri reči posebno mogu otkriti da u dubini srca zapravo sumnjamo u ono za šta se molimo.

To su: "ako", "možda" i "nedostojan/nedostojna".

Naravno, nijedna od ovih reči sama po sebi nije "zabranjena" u molitvi. NJihovo značenje zavisi od konteksta i namere. Problem nastaje kada postanu izraz straha, sumnje, beznađa ili osećaja da nismo dovoljno vredni da nam Bog odgovori.

BloombergAdria.com

Reč "ako" možda je najčešća među njima.

- Bože, ako možeš, pomozi mi.

- Ako je Tvoja volja, izleči me.

- Ako želiš, neka se ovo dogodi.

Na prvi pogled, ovakve rečenice deluju kao izraz potpune predanosti Bogu. I zaista, „ako“ samo po sebi nije pogrešno. Najpoznatiji primer upravo nalazimo u molitvi Isusa Hrista u Getsimanskom vrtu, kada kaže: "Oče, ako je moguće, neka me mimoiđe ovaj kalež", a zatim dodaje da bude volja Oca, a ne NJegova.

Tu "ako" nije znak sumnje, već predanja.

Problem nastaje kada ga mi koristimo zato što duboko u sebi ne verujemo da je nešto zaista moguće.

Kada kažemo „Bože, ako možeš da mi pomogneš“, pitanje nije samo šta smo izgovorili, već iz kojeg mesta u sebi to govorimo. Da li se obraćamo Bogu sa poverenjem ili već unapred očekujemo da će našu molbu odbiti?

U Poslanici Jakovljevoj upravo se govori o molitvi koja nije praćena sumnjom. Čovek koji sumnja upoređuje se sa morskim talasom koji vetar goni i baca.

Zato se u duhovnim tumačenjima često savetuje da molitva ne počinje iz uverenja da je sve izgubljeno, već iz poverenja da nas Bog čuje, čak i kada odgovor ne dođe onako kako smo ga zamislili.

BloombergAdria.com

Još suptilnija je reč "možda".

- Možda će mi Bog pomoći.

- Možda će se moja molitva uslišiti.

- Možda mi je oprošteno.

- Možda će se stvari konačno promeniti.

Ova reč često zvuči kao skromnost. Međutim, ona može biti i odraz duboke nesigurnosti.

Kada se molimo sa „možda“, kao da unapred ostavljamo otvorena vrata mogućnosti da nas Bog neće čuti, da nam neće oprostiti ili da se ono za šta se molimo nikada neće ostvariti.

Hrišćanska vera, međutim, počiva upravo na poverenju. U Jevanđelju po Marku Isus govori o veri i mogućnosti, poručujući da je onome koji veruje sve moguće.

To ne znači da će se svaka naša želja ostvariti upravo onako kako smo zamislili. Molitva nije magična formula kojom čovek dobija sve što poželi. Ona je odnos sa Bogom.

Zato je velika razlika između:

- Bože, možda ćeš mi pomoći

i

- Bože, verujem da me čuješ i da ćeš me voditi kroz ovo.

U drugoj rečenici nema zahteva da se stvari moraju odvijati prema našem planu. Postoji nešto važnije - poverenje.

Ova reč možda je najosetljivija.

Koliko puta ste čuli ili sami izgovorili:

- Gospode, ja sam nedostojan.

- Nisam dovoljno dobar da mi Bog oprosti.

- Ne zaslužujem da mi se dogodi nešto lepo.

- Ko sam ja da tražim bilo šta od Boga?

Na prvi pogled, ovakve reči deluju kao vrhunac poniznosti. Ali postoji velika razlika između poniznosti i samoosuđivanja.

Poniznost znači priznati da nismo savršeni i da nam je potrebna Božja pomoć. Samoosuđivanje znači poverovati da smo toliko loši da za nas više nema oprosta, ljubavi ili milosti.

A upravo tu hrišćansko učenje pravi veliku razliku.

U Poslanici Rimljanima stoji da nema osude onima koji su u Hristu Isusu. Hrišćanska poruka nije da čovek nikada nije pogrešio, već da njegova greška nije poslednja reč o njegovom životu.

Zato skrušeno srce nije isto što i čovek koji sebe neprestano ponižava.

Možemo priznati grešku, pokajati se i tražiti oprost, a da istovremeno verujemo da nam je oprost zaista moguć.

Jer ako stalno ponavljamo „nedostojan sam“ u smislu „za mene nema milosti“, onda se udaljavamo upravo od onoga što hrišćanska vera stavlja u središte - od Božje milosti i Hristove žrtve.