INTERVJU IZ 1982. Ovako je o sebi govorila Ena Begović

Moje lice, moje telo…

Ja nisam lepa. Ja imam čudno lice, ili bolje rečeno – ja imam jedno interesantno lice. Zanimljivo sve skupa, s izvesnim nepravilnostima, ali upotrebljivo u svakom slučaju. Često me pitaju koliko u likovima koje tumačim ima mene. Ima me, potpuno me ima. Ostaje tvoje telo, ruke, noge, glava.

Pobeći od sebe ni na koji način ne možeš. Bar ja. Onda… Za mene je “Hoću živjeti” izvanredna prilika da komuniciram svojim telom. U tome mi je puno pomogao Ivo Fanuka, slikar, koji se rodio s normalnim sluhom, ali je kao dečak ogluveo. NJegovo telo “govori”, ali ne preteranom gestikulacijom, ne prenaglašenom mimikom. Mene je fascinirala njegova mirnoća, otuda i u tumačenju ove gluvoneme devojke pre svega iz mene izbija to – mirnoća.

Moja gluma…

Ja za sebe mislim da sam jedan dobar, pošten čovek. Nisam zla, pokvarena, ne podmećem nikom nogu, ne uživam u tuđim neuspesima. Ne snalazim se najbolje u ovom svetu i ne uspevam da sledim sve “linije” koje ovaj posao zahteva, nameće.

Gluma mi je, inače, puno pomogla u životu. Bila sam introvertna (a i sada sam), nekomunikativna, nesigurna… Akademija mi je pomogla da shvatim da nešto vredim, da nešto mogu, da sam kao čovek važna.

Gluma me potpuno opseda. Mislim da je najstrašnije saznanje shvatiti da si loš glumac (ima takvih koji čitav glumački vek sebi to ne priznaju), ali za mene je još užasnije biti glumac, a ne raditi to. Pravniku je lakše, on može da ode na bolovanje, glumac to ne može, on ima potrebu da glumi, da mu se aplaudira. On mora stalno da se dokazuje, potvrđuje.

Svaka loše napravljena uloga boli, to je strašno – srećeš ljude na ulici koji ti to govore, u taksiju, na stolici kod prijatelja. Kad loše odradi posao, glumac kao da ne vredi ni kao čovek. Naš posao je davanje ljudima, to ljudi znaju, ali ne razumeju uvek. Otuda glumačke traume i bežanje iz sveta realnosti, često i u alkohol… Mene je jedan taksista nedavno baš to pitao: zašto svi glumci piju?

Nijedna profesija i neuspeh u njoj ne identifikuju se u tolikoj meri s čovekom – promašen glumac je promašen čovek. Međutim, sve to anulira aplauz onih 10.000 ljudi u pulskoj “Areni”… Ja sam po prirodi nezadovoljna, stalno nezadovoljna. San mi je da jednog dana napravim ulogu za koju će i dobri i zli priznati da je dobra. Najveća mi je želja da postanem dobra glumica, a za to treba puno rada ili puno sreće.

Na neki način ja sam uspela, ali to nije nikakva garancija za dalje bavljenje ovim poslom. Mene budućnost plaši. Ja ne znam šta me čeka, za godinu-dve… dosadašnji uspesi nisu garancija.

Moja stalna zaljubljenost…

Ja sam stalno zaljubljena i glupo mi je da se probudim ujutru kad nisam zaljubljena. Bez tog osećaja kao da vegetiram. LJubav mi pruža sigurnost… a nije ružno ni patiti. Najstrašniji osećaj je ne voleti, ne osećati, biti ravnodušan. Tada sve drugačije doživljavam, sve je u meni i oko mene drugačije.

Moje ljubavne scene…

Teško je govoriti o tome. Meni je u početku kao i danas uvek pomalo neugodno. Ne, nije to stid, nemam čega da se stidim, ali strašna je jedna druga stvar – to što ti neko drugi kaže kako to da radiš, kako da izgledaš, kako da reaguješ… Pa, još kad to ponoviš pet, šest, sedam puta.

Ja svaki put otplačem te scene. Uđe neki užas u mene, ne od stida, ne, nema tu stida nego ponižavajuće je na neki način. Mi svi to radimo, ali u svom krevetu, gde smo sami, gde nema nikoga… Na snimanju si okružen ljudima sa svih strana, savetima, primedbama. Ja sam u privatnom životu inače vrlo zatvorena, mislim da su ljubav i intimnosti za četiri zida i kad se sve to forsira, onda počinje sve u meni da se buni. Otuda, valjda, i te moje suze.

Možda se s godinama i iskustvom čovek privikne. Ja sam jako senzibilna i onda sve prihvatam srcem – smeta mi kad me neko popreko pogleda, hladno pozdravi. Opterećuje me mnogo toga što ne bi trebalo, ali šta ja tu mogu, takva sam i ne mogu da pobegnem od toga, od sebe…