Usvoli smo ćerku i to sada RAZARA našu porodicu

Ništa je nije moglo pripremiti za stvarnost i za činjenicu da su usvojili problematično, zanemareno dete – kao ni za težak danak koji bi to moglo naneti njenom braku.

- Sedeći za kuhinjskim stolom, jecala sam. I opet, moj muž i ja smo se svađali oko toga kako se osećam kao autsajder u sopstvenoj porodici, protiv koga su se udružili on i naša usvojena ćerka. Nisam mogla da shvatim kako je moja prelepa ćerka mogla da mi rasturi porodicu.

- U januaru 2016, moj suprug Deni (prim.aut., prava imena u tekstu izmenjena su od strane redakcije britanskog Sana), sada 56 godina, i ja smo usvojili Beki, koja je tada imala četiri godine. Pretrpela je zanemarivanje od strane svojih bioloških roditelja, pre nego što je bila zbrinuta sa samo tri godine. Znali smo da će biti izazova, ali naivno, osećali smo da možemo da zamenimo traumu ljubavlju i sigurnošću. Duboko volim svoju ćerku, želim da to bude jasno.  Ali brutalna stvarnost je da je Beki donela radost, ali i ogorčenost i odbacivanje, u naš život i zabila klin između mene i mog muža.

- Deni i ja smo se upoznali u pabu 2005. i venčali se pet godina kasnije. Oboje smo očajnički želeli da osnujemo porodicu, i nakon dve godine bezuspešnih pokušaja da zatrudim, pokušali smo sa vantelesnom oplodnjom. Četiri godine i 25.000 funti iz naše ušteđevine kasnije, konačno sam zatrudnela 2014, sa 44 godine, koristeći jajnu ćeliju donatora. Kada sam doživela pobačaj u šestoj nedelji, bol je bio neopisiv. Bila sam tako razorena, imala sam slom i morala sam da budem na bolovanju godinu dana. Posle toga, verovala sam da je moj san da postanem majka završen, sve dok prijateljica nije predložila usvajanje. Sa ružičastim naočarima, mislila sam da mogu malom dečaku ili devojčici da dam savršen novi život.

- Deni se brinuo da uzme dete koje nije naše i koje može imati problema. Ali vremenom je došao na tu ideju i u oktobru 2014. prijavili smo se preko Barnarda. Proces je trajao oko 10 meseci i uključivao je finansijske i medicinske provere, pohađanje kurseva o usvajanju zanemarenog deteta i formalno odobrenje. Tek tada je došlo vreme da se „uparimo” sa detetom. Bilo je to na onome što se zove „dečja izložba na putu“ 2015. godine – gde su lokalne vlasti postavile svoje tezge sa decom koja su dostupna za usvajanje – videla sam Bekinu fotografiju.

- Imala je plavu kosu i svetloplave oči, i osećala sam tako snažno da je suđeno da nam bude ćerka. Preko Barnarda smo saznali kakav je bio njen rani život. NJen biološki otac je bio diler droge koji je tukao njenu rođenu majku, a ona je veći deo svoje prve tri godine provela vezana u sedištu automobila, u kući punoj odraslih, još nekoliko dece i dva psa koji su sve prljali. Često je ostajala da gladuje. Rečeno nam je da se, zbog zanemarivanja, Bekin mozak i čula nisu pravilno razvili i da je zaostajala u razvoju. NJen govor nije bio dovoljno razvijen, a rečeno nam je da će biti problema sa drugom decom u vrtiću. Neki ljudi bi u tom trenutku odustali, ali mi smo zaista verovali da možemo da promenimo putanju njenog života.

- Nikada neću zaboraviti taj dan u januaru 2016, kada smo prvi put sreli Beki. Vozeći se do njene hraniteljske kuće, osećala sam se nervozno i uzbuđeno. "Moji novi mama i tata su ovde!" bile su prve reči koje nam je rekla i osećala sam da će mi srce prsnuti od sreće. Dve nedelje kasnije, nakon što smo proveli više vremena sa Beki – kada je bila veoma slatka osim što se malo durila – došla je kući sa nama i, nedugo zatim, legalno je postala naša ćerka. Ugurati je u krevet te prve noći, sa medom Borisom, iz mog detinjstva, bio je nadrealan i divan trenutak. Konačno smo bili porodica. Uzela sam više od godinu dana odsustva za usvajanje od svog posla u zapošljavanju, i to je bilo najsrećnije vreme u mom životu. Beki je bila moja mala senka i povezali smo se na tako snažan način. Volela je da ide sa mnom u štalu mog prijatelja da mazi konje, a kada bi Deni došao kući s posla, zajedno bismo išli u duge šetnje parkom.

- Tek kada sam se vratila na posao u februaru 2017, stvari su počele da se menjaju. Pošto sam ja imala veću zaradu, odlučili smo da Deni napusti posao kako bi imao više fleksibilnosti da se brine o Beki i da radi u školi. Praktično preko noći, Beki je počela da se neprestano ljuti na mene. Ignorisala bi me, odbijajući da razgovara sa mnom za večerom o svom danu, dok bi Denija obasipala ljubavlju. Zatim je usledilo fizičko distanciranje. Ako bih se mazio pored nje na sofi, čim bi Deni ušao u sobu, ona bi mi odbrusila da se sklonim od nje, a zatim bi mu skočila u zagrljaj. U avgustu je prestala da me stalno zove „mama“, insistirajući da me zove Pam kao da želi da me kazni.

- Kada pokušam da pokrenem pitanja sa Denijem, on to jednostavno ne vidi - što se njega tiče, ona ne može da pogreši. Ako se svađamo oko nečeg manjeg, na primer da ne radi kućne poslove, Beki, sada 11 godina, će uskočiti, vičući na mene u svoju odbranu. Osećam se brojčano nadjačano. Dvoje protiv jednog, a ja nisam u njihovom klubu. Naravno, misli da ćemo je u nekom trenutku ponovo napustiti, kao što su to uradili njeni biološki roditelji.

- Deca poput Beki imaju ozbiljne probleme sa poverenjem sa odraslima. NJen otac je imao nasilan uticaj u njenom domaćinstvu, tako da ima smisla da pokuša da „održi tatu srećnim“. Znam sve ovo, ali i dalje boli. Škola je još jedan izvor problema. Ona se obruši na decu, štipa ih i udara. Ona mora da ima kontrolu, jer je to ono zbog čega se oseća sigurno. Ona sada ima dijagnozu senzornog poremećaja i poremećaja vezanosti, ali mi smo na dugoj listi čekanja za lečenje - Beki će morati da ima savetovanje, govornu terapiju i radnu terapiju koja bi pomogla sa njenim senzornim poremećajem.

- Kao porodica, još uvek se lepo provodimo zajedno. Vodili smo je u Grčku i Dubai na praznike i volela je da se igra na plaži. Imamo porodične filmske večeri gledajući sve što ima temu konja ili psa, što ona apsolutno voli. Takođe volimo da idemo u Kostu na toplu čokoladu i kolače, samo nas dvoje. Ali nikada ne mogu da se otresem svesti da se ovi srećni trenuci mogu promeniti u trenu, a ljubazna, zabavna Beki može da nestane u olujnom besu. Stalno brinem o njenoj budućnosti – da li će je njen nedostatak društvenih veština sprečiti da sklapa prijateljstva, da ima dečka i karijeru? Prema rečima stručnjaka, njeno ponašanje će se pogoršati u pubertetu, pa je to velika briga. Obično sam veoma otvorena osoba, ali nisam se poverio prijateljima o bilo čemu od ovoga. Postoji društvena stigma kada kažete da se ne nosite sa usvojenim detetom. LJudi vam stalno govore da ste uradili tako „plemenitiju“ stvar i čini da se osećate kao da ne možete da kažete: „Zapravo, zaista se borim“.

- Što se tiče mog braka, mislim da ćemo Danni i ja prebroditi ovo. Predložila sam da idemo na savetovanje, ali on nije toliko zainteresovan. Moram samo da verujem da će naša ljubav sve pobediti. Volim Beki svim srcem i tako sam tužna zbog užasnog života koji je živela pre nego što smo je usvojili, a koji ju je ostavio tako oštećenom. Sve što želim za nju je da zna da je voljena i željena. Nikada nisam zažalila što sam je usvojila – iako sam se mnogo puta pitala da li smo mi pravi usvojitelji za nju. Možda je drugi par mogao da uradi „bolji“ posao. Moram samo da se nadam da ćemo s vremenom, i više ljubavi i stabilnosti, moći da budemo srećna porodica o kojoj sam oduvek sanjala.

BONUS VIDEO:

Za još vesti zapratite nas na našoj zvaničnoj Fejsbuk stranici - budimo "na ti".

Nova dimenzija novosti, vaš "Nportal.rs".