Empatija je skrivena u nama, a čuda su odgovor na veru

U crkvi nema mesta za egoizam

Crkva je najbolje mesto za lečenje ne samo sopstvenih slabosti, strasti i greha, već i samoljublja. Mi hrišćani verujemo u Boga koji je ljubav i koji nas poziva da večnu i neograničenu ljubav, koja postoji unutar Svete Trojice, prenesemo u naše živote, porodice, radno i društveno okruženje. Postoji izreka iz ranog hrišćanstva, koja u prevodu sa latinskog na srpski glasi: "jedan hrišćanin, nijedan hrišćanin". Ta izeka otelotvoruje Hristove reči da tamo gde je dvoje i troje sabrano u NJegovo ime i On je među njima. Crkva i njena najvažnija aktivnost, Liturgija, je događaj zajednice. Liturgija u prevodu sa grčkog znači zajedničko delo, tj. delo koje savršavaju hrišćani sabranu u Crkvi kao Telu Hristovom, čija je glava Gospod Isus Hristos. 

- U svim krajevima gde naša Crkva postoji i deluje, u zemlji i rasejanju, sveštenici svedoče da je u poslednjih nekoliko godina došlo do povećanja vernika na bogosluženjima. To se može razumeti i narodnom izrekom da bez nevolje nema bogomolje. Savremenim primerom bi mogli reći da kada poleti avion u njemu ima 5 do 10 posto neverujućih, ali kada krenu prve turbulencije više nema ni jednog. Talas pobožnosti je posebno bio vidljiv tokom vaskršnjeg posta ove godine, a kulminacija neverovatnog broja ljudi koji su redovno bili na Liturgiji je bila na sam dan Vaskrsa. Hramovi su bili mali da prime sve vernike, a u našem mladenovačkom hramu bila je krcata i porta.

- Naravno, hrišćani su – tokom istorije hrišćanstva – često zaboravljali Hristove reči o Duhu i Istini i vraćali se religiji straha i obredoverja, sporovima o tome da li Bogu treba moliti "na gori Samarjanskoj ili u Jerusalimu"

Religija je vekovima do tog vremena bila prvenstveno skup propisa, zakona i pravila, pri čemu se sav religijski život svodio na bespogovorno i slepo potčinjavanje tim propisima i pravilima. Ne u Jerusalimu, nego na ovoj gori; ne tamo, već ovde; ne onako, nego ovako… Hiljadama i hiljadama takvih i sličnih propisa – za koje je smatrao da su od Boga – čovek je pokušavao da se zaštiti od unutrašnjeg nespokoja, straha i želja koje su ga mučile, gradeći oko sebe svoj sopstveni kavez u kome je sve trebalo da bude jasno i tačno definisano i u kome mu više ništa ne bi bilo potrebno osim tačnog ispunjavanja onoga što je prethodno jasno definisao. 

Istinski vernik je onaj koji je svestan da Crkva nije sabor bezgrešnih, već bolnica za isceljenje svih naših slabosti – telesnih i duhovnih. Hrišćanin bi morao biti svestan da to što je verujući ne znači da je bolji od onih koji nisu, već da je pozvan i prizvan da bude verni svedok Vaskrslog Gospoda i NJegove radosne vesti. Neko ko se busa i grudi i govori kako je hrišćanin, svetosavac i pravoslavac, a ne živi u skladu sa Jevanđeljem, je samo licemer. 

Era interneta je omugućila mladima da se upoznaju putem interneta i tako započnu vezu ili čak stupe u brak. Koje su pozitivne, a koje negativne strane društvenih mreža?

- Pozitivne strane društvenih mreža su brzina prenosa informacija i olakšanje komunikacije. Negativne strane, pored otuđenja do kojeg dovodi a o čemu smo govorili u prvom pitanju, su u širenju lažnih podataka i vesti. Zbog ubrzanosti u koju stalno bivamo lažno i veštački ubacivani, traži se od nas da bez mnogo proveravanja prihvatamo sve što preko društvenih mreža i savremenih načina informisanja dobijemo. To je podloga ne samo za dezinformisanje, već i za širenje panike i manipulisanje. Svakako da su društvene mreže i nama sveštenicima olakšale način na koji možemo biti na usluzi našim parohijanima. Ne samo da putem mreže informišemo vernike u vezi sa aktivnostima Crkve u našoj zajednici, već odgovaramo na tekuća pitanja, dajemo savete ili pružamo utehu. No, to je samo u slučaju hitnosti, jer ništa ne može zameniti susret. Što bi rekli, dobar je Facebook, ali je najbolje face to face.

U vezi sa upoznavanjem mladih putem interneta, svakako da se radi o fenomenu koji nije sam po sebi negativan, ali koji mora podrazumevati ozbiljnu dozu opreznosti i izbegavanje žurbe. Neko mi je jednom rekao, pravdajući važnost ubrzavanja čoveka u svetu u kojem živimo, da je nekada voz od Beograda do Novog Sada išao dva sata, a sada ide pola sata. Na to sam odgovorio da su majke nekada nosile decu devet meseci, pre nego što bi se porodile. Danas, takođe, nose decu devet mesecu pre porođaja. Neke stvari ne samo da ne možemo, nego ni ne bi trebalo da ubrzavamo.

Sa druge strane gledišta, sve je češće mladih ljudi koji se kasno odlučuju na korak ka bračnoj zajednici. Da li je to problem zrelosti ili jednostavno mladi nisu ostvareni kao ličnosti za formiranje jedne ozbiljne zajednice? Da li se sve svelo na raznovrsne prospiritete ili je sve plod straha i psihologije?

- Mladi su uplašeni,otuđeni i bez realnog životnog iskustva. Najčešće odrastaju u izuzetno zaštićenoj sredini i svaka situacija koji bi dovela do izlaska iz zone komfora se izbegava. Ne samo od strane mladih, već pre svega od strane roditelja. Takođe, mladi žive u iluziji znanja zbog dostupnosti informacija.

Ne smemo izgubiti iz vida da u našem vremenu mnoga deca odrastaju u porodici sa razvedenim roditeljima. Civilizacija u kojoj živimo često svesno omalovažava ulogu oca, a s obzirom na to da deca najčešće žive sa majkama dobijamo generacije muškaraca koji stavovima, ponašanjem, fizičkim izgledom i emotivnom zrelošću ne liče na muškarce. Sa druge strane, dobijamo generacije žena koje zbog nedostatka očinske figure imaju mnogo više potrebe za ocem nego za mužem. To dovodi do mnoštva brakova u kojima je prisutna velika razlika u godinama, a mnogi sveštenici, profesori, vojnici i drugi muškarci koji obavljaju službu u autoritativnim zanimanjima svedoče o brojnim potresnim, ponekad i neprijatnim susretima.

 Kako molitva deluje na ljudsku psihu? Kako biste opisali veru i gde su nestale ljubav i empatija, poštovanje? Da li animalnost uspeva da nadvlada ljudskost?

- Prema Svetim ocima molitva predstavlja duhovno delanje, čovekov razgovor sa Bogom. Domen psihe je širi od nauke i svih njenih specijalizacija. Isto tako, nauka i vera, premda postoje razlike između njih, nisu u nepomirljivom sporu i sukobu. Vera govori o onome o čemu nauka, niti hoće niti može da kaže. Brojna istraživanja (oko tri stotine studija) su se bavila ulogom molitve u lečenju, što se pokazalo važnim u naučnom dokazivanju njenog delovanja. 

Frensis Golton, psiholog koji se bavio izučavanjem inteligencije, istraživao je i delotvornost molitve. On je 1872. godine objavio svoje nalaze o uticaju molitve na zdravlje i dugovečnost. Pošao je od pretpostavke da ako molitva nije delotvorna, zašto bi bila univerzalna. Obzirom da se široko koristi, od pagana do hrišćana, da je univerzalna, mora da postoji njen uticaj na čovekovo zdravlje, smatrao je Golton. NJegova statistička poređenja u kojima je uporedio dužinu života sveštenstva i običnih ljudi, pokazala su da sveštenici u celini žive duže od npr. lekara i advokata. Golton je još pretpostavio da molitva čini da se osoba bolje oseća. Kada je u žalosti, osoba kroz molitvu ventilira svoja osećanja što dovodi do rasterećenja i olakšanja.
Beno, psiholog koji se takođe bavio istraživanjem uticaja molitve na izlečenje, navodi neke od razloga zbog kojih su odbacivani naučni dokazi o mogućnosti lečenja na daljinu: Zapadna materijalistička uverenja isključuju mogućnost lečenja zasnovanog na molitvi. Duhovno lečenje se često izjednačava sa misticizmom.

Pokazalo se da ona deluje na daljinu i izvan sadašnjeg trenutka. U istraživanjima su uglavnom postojale eksperimentalna i kontrolna grupa ispitanika (pacijenata obolelih od raznih bolesti).

Vera je prema rečima apostola Pavla, „osnov svega čemu se nadamo, potvrda stvari nevidljivih.“ (Jevr. 11, 1). Vek Prosvetiteljstva je u naše glave ubacio niz mitova: znanje je iznad vere; vera je slepa, a znanje je prosvećenje, vera je glupa, a znanje pametno. Ne postoje na svetu ljudi koji ne veruju. Vera postoji kod svih. Međutim, ako čovek veruje, to ne znači da je on dobar. 

LJubav, empatija i poštovanje su duboko skrivene u srcu i duši savremenog čoveka. Nisu i nikako ne mogu nestati. Samo su obavijene velikom opnom u okamenjenim srcima i dušama. Onda kada čovek preumljenjem i pokajanjem krene ka uvek raširenim rukama Božijim, koje čekaju da nas zagrle, tada opna spada i čoveka preplavljuju ova plemenita osećanja. Isto je i u vezi sa odnosom animalnosti i ljudskosti. Zlo u ovome svetu nikada nije brojnije. Samo je glasnije. Dakle, nemojmo se izgovarati spoljašnjim razlozima zbog ogrubelosti u svetu. Na nama je. 

Brojnim vernicima su se dešavala čuda i isceljenja kada su počeli da veruju? Postoji li objašnjenje za to?

- Čuda su odgovor na našu veru. Hristos je samo jedno tražio od onih koji su ga molili za pomoć. Postavljao je samo jedno pitanje – da li veruješ? U skladu sa tim su se čudesna isceljenja i vaskrsenja mrtvih dešavala. Neka mi bude po reči tvojoj; verujem Gospode, pomozi mome neverju; verujem da si ti Hristos, Sin Božiji, koji je došao u svet, samo su neki od odgovora onih koji su želeli da im Gospod pomogne. Kako tada, tako i danas, jer Hristos je rekao: "Ako imate vere koliko zrno gorušično, reći ćete gori ovoj: pređi odavde tamo, i preći će, i ništa vam neće biti nemoguće".

Postoji još jedan važan element čuda, koji je važno na ovom mestu naglastiti. On se odnosi na događaje i pojave u Crkvi u kojima više ne vladaju zakonitosti stvorene prirode. Kada govorimo o moštima Svetitelja, osveštanoj vodi koja se ne kvari, predmete koji ne propadaju milenijumima itd., sve ovo svedoči da kada smo u jedinstvu sa Tvorcem, tvorevina nad nama nema vlast. Onaj koji je svojim vaskrsenjem porazio i poslednjeg neprijatelja – smrt – nama daruje život večni, ali nas i podseća kroz gorepomenute primere da blagodat Božija menja zakone prirode.

Koja je vaša poruka ljudima?

- Moja poruka bi bila: Radujte se uvek, molite se bez prestanka, na svemu zahvaljujte, jer svako ko je sposoban za zahvalnost, sposoban je i za spasenje i večnu radost.