Izvor:Foto: V. Danilov
08.11.2021.
18:42
ISKUSTVO koje je proživeo naučilo je Filipa Čukanovića da ne pravi dugoročne planove.
Kako kaže Čukanović, veliku promenu u životu imao je kada je u leto 2014. sa „Pinka“ prešao na „B92“:
- Dešavalo mi se više puta da dok opušteno sedim i večeram u restoranu srce iznenada počne da mi lupa uz osećaj da propadam. Onda ustanem od stola i krenem kući. U trenutku kad sednem u taksi sve prestane. Zanimljivo je da se to događalo isključivo kada sam opušten. Samo se uznemirim, “uzvrpoljim” i silno uplašim ubeđen da ću se onesvestiti, iako po zakonima fizike to ne može da se desi kad se pritisak podigne. Takve situacije su se nekad ponavljale jednom nedeljno, nekada tri dana zaredom. I tako mesecima. Iako napad traje od trideset sekundi do minut i po, čovek ima utisak da je u pitanju večnost. Počeo sam da se povlačim u sebe, da sve manje izlazim. Stalno sam se pitao “šta ako mi se desi”. Psihološki, to je loš pristup, ali do toga treba doći. Sada lagodno pričam o svemu, ali 2015. bila je ozbiljna drama- dodaje Filip.
Obratio se psihologu za pomoć
- U startu mi je slikovito objasnila da je panika u stvari jedan tunel u koji ulaziš sve dublje praćen pitanjima “šta ako se onesvestim”, “šta ako padnem”, “šta ako ispustim čašu uz ruke”... To je pogrešno razmišljanje. U tim trenucima sebi treba reći: “Ništa loše se neće desiti. Bolje da organizam tako reaguje na umor i stres, nego da se pojavi neka bolest” Kada mi se to dogodilo u inostranstvu, dok sam bio na odmoru, pozvao sam psihološkinju koja je 24 sata onlajn dostupna. Rekla mi je: “Ostani gde si.” I to je ključna stvar - nema bežanja. Panika to voli. Nastavi da radiš ono što si radio: ako jedeš - završi večeru, ako si u šetnji – nastavi da hodaš. Već posle nekoliko minuta sve će se vratiti u normalu. Zvuči jednostavno, ali iz ličnog iskustva mogu da kažem da nije. To je nešto što se vežba. Kada me je usred emisije obuzeo osećaj da ću se onesvestiti, bio sam dovoljno priseban da kažem sebi: “Sedi, nema napuštanja programa. Biće dobro.” Ali, da bih došao do tog nivoa svesti, trebalo mi je pet godina.
- Da sam počeo da pijem lekove, brže bih rešio problem, ali verovatno bih zauvek bio na toj vrsti terapije. Nisam želeo da stvorim takvu zavisnost, već sam se borio sa sobom. Tek posle pet godina mogao sam da kažem da sam dobro. Uspeo sam da se izlečim snagom volje, na šta sam vrlo ponosan. Kad pobedite nevidljivog neprijatelja koji je ušao u vas, možete sve. Nikada nisam pomišljao da promenim posao, volim to što radim. Ali, promenio sam pristup obavezama. Sad mi je lakše, imam poziciju koja mi to omogućava, sigurniji sam u sebe, imam više samopouzdanja. Međutim, da bih stigao do te tačke, prošao sam višegodišnji rad sa stručnim licem. I još nešto, jako je važno da psiholog bude osoba kojoj verujete. Nije lako otvoriti dušu, a ako niste potpuno iskreni, ništa od napretka. Iako sam naučio da svoj problem držim pod kontrolom, nastavio sam da redovno idem na razgovore.Iskustvo koje je proživeo naučilo je Filipa Čukanovića da ne pravi dugoročne planove. Trideset prvi rođendan, koji je nedavno proslavio, dočekao je bez velikih želja.
- U redu je imati okvirne vizije u kom pravcu bi trebalo da usmerite život, ali pošto na mnoge stvari ne možemo da utičemo, ne treba imati velika očekivanja. Moja psihološkinja je srećna kad izgovorim tu rečenicu, ali zaista tako mislim. I ova situacija sa koronom, koja traje skoro dve godine, pokazala mi je da se ništa ne može planirati. Mnogo divnih ljudi smo izgubili u prethodnom periodu i zato nam ostaje samo da se opustimo i prepustimo.
Za još vesti zapratite nas na našoj zvaničnoj Fejsbuk stranici - budimo "na ti".