IZGUBILA 2 SINA: Vesnine tragedije, pitanje krivice kao kazna

Ujeku najveće slave, pevačica Vesna Zmijanac prolazila je kroz najteže trenutke u životu. U svojoj autobiografiji "Kad zamirišu jorgovani" svojevremeno je opisala bol koji je doživela zbog gubitka dva sina, oba puta u sedmom mesecu trudnoće.

- Bilo mi je, naime, suđeno da u vreme moje najveće slave spoznam i najveće duhovne muke, da veliku radost zbog velikog uspeha potisnem i isto tolikom (još i većom, zapravo!) žalošću, da kroz lako podnošljivu, malu i kratkotrajnu fizičku patnju tela spoznam i onaj ogromni, jedva izdrživi i večno prisutan bol, bol koji gubitak deteta ostavlja u roditelju, opisala je Vesna. 

BloombergAdria.com

- Naše prvo dete, sina, Vlada Jovanović i ja izgubili smo 1986. godine, kada sam bila u sedmom mesecu trudnoće. Spontani pobačaj se dogodio u pauzi koncerta u Mladenovcu. I ne zamerite mi što tu scenu (porođaja koji je iznenada i prevremeno otpočeo i faktički se događao u garderobi iza bine hale u Mladenovcu, a trajao je i u toku puta do Beograda, pa i nekoliko minuta u bolnici) ne mogu da opišem čak ni danas, kada je prilično vremena proteklo. Jer, to je jedan od onih bolova koji još uvek boli, praznina koja još uvek zjapi istom tamom, i kad god se toga setim (a sećam se vrlo često), uvek mi se utroba zgrči, uvek mi se zguti u grlu i uvek sebe kaznim pitanjem (na koje još od onda slutim odgovor) - da li sam i koliko sam ja (načinom svog života, pre svaga) kriva za to što se dogodilo? U prvih nekoliko nedelja nakon toga, dok je bol zbog gubitka bio još svež, želela sam da i ja nestanem, da me nema. Krivila sam sebe, ne tražeći nijednu olakšavajuću okolnost, i pri tom sam samoj sebi smišljala takve patnje i muke kao kaznu, da sam, možda, u jednom trenutku i prešla onu granicu koja razdvaja svesno sagledavanje činjenica od umišljenih, pomalo i bolesnih, u svakom slučaju pogrešnih (i grešnih!) zaključaka, prisetila se pevačica, koja je nakon tragičnog događaja smogla snage da nastavi dalje, ne sluteći da je ponovo čeka isti scenario. 

- No, život je tekao dalje. Posao je tražio svoje. Ponovo su zakazivana gostovanja otkazana zbog moje nesrećom prekinute trudnoće, a ja sam se svemu tome predala sa još većim žarom, u još bržem (gotovo besomučnom) tempu - želeći, valjda, da bežanjem u rad, u naprezanja i umor, zaboravim i tu neizlečivu ranu na duši (ona telesna, naravno, nije ni vredna pomena). Nisam ni slutila da me, na nesreću, isto to - i još teže i gore jer je ponovljeno i u vrlo kratkom vremenskom razmaku - čeka već nepunu godinu kasnije. Vladino i moje drugo nesuđeno dete, takođe sin, i takođe u sedmom mesecu trudnoće, izgubila sam pod približno istim okolnostima 1987. godine, napisala je Vesna. 

BloombergAdria.com

- Pitala sam se i onda, i još uvek se ponekad zapitam - čime sam zaslužila da mi se dogodi to što mi se dogodilo? Zbrajala sam (i još uvek ih zbrajam) sve moje greške i grehove, sva moja voljna i nevoljna nepočinstva, sve moje besove i posebno izražene mane, sve one ružne pomisli koje sam o nekome ili nečemu imala, sve ono ne baš pohvalno što sam i sebi i drugima učinila, sve ono lepo i dobro što nisam ni sebi ni drugima učinila (a mogla sam ili sam morala), sve one trenutke u kojima sam nekoga (pa makar i nehotice) ovim ili onim, što sam rekla ili uradila, povredila - i tražila u svemu tome korene i razloge takve i tolike kazne koja mi je dosuđena, iskrena je bila Zmijančeva u svojoj autobiografiji. 

Posle velike tuge za Vesnu je usledila najveća sreća - u oktobru 1989. godine na svet je donela ćerku Nikoliju. Naslednica je krenula stopama svoje majke, a podarila joj je i dve predivne unuke, Reu i Hanu.

Za još vesti zapratite nas na našoj zvaničnoj Fejsbuk stranici - budimo "na ti".

Nova dimenzija novosti, vaš "Nportal.rs".