Viktor je jedini stanovnik u selu, jedino društvo "reno 4"

- Tu je mir. U selu je bilo ljudi do 1954., kad polako počinje raseljavanje. Nekad je tu bilo puno života. Plesalo se na obližnjim organiziranim zabavama, uživalo u pričama i pevalo iz petnih žila. A danas sam tu samo ja. I oduvek živim u selu. Tu, u mojem dvorištu, gde stojimo, bila je Italija, pa Jugoslavija i sad naša Hrvatska. I mogu reći da je ipak sad najbolje jer su putevi izgrađeni - priča veselo Viktor za 24sata.hr. Novinari su ga pitali da li je usamljen, tužan ili možda u nelagodi zbog toga što je jedini u selu sa svega nekoliko kuća.

- Ma koga da se bojim. Ako mi nešto treba, sednem u svoju ‘belu renolku’ i odem do obližnjeg Tinjana u kupovinu.

- Svoj auto čuvam i pazim. To treba paziti i maziti, baš kao ženu. A i rodbina koja živi u blizini zna da mi donese često šta mi je potrebno. Ne samujem. Pa u blizini je nekoliko sela i dolaze mi prijatelji. Kartamo. Veselimo se jer kratak je ovaj život.

- Ako nema smeha i druženja, nema tu sreće. A ja sam srećan. Ceo život radio sam u poljoprivredi, najpre kao mladić sa volovima i plugom, a kasnije su sve to zamenili traktor i kombajn. Imam svoje povrće, lozu, svoju zemlju, čisti vazduh i niko mi ne smeta. Pa ja ni televizora nemam više od 20 godina. Čini mi se da su još italijanske lire bile u opticaju kad mi je ‘crknuo’ televizor. I ne treba mi. Imam mobilni kako bih se čuo sa porodicom - govori Viktor.

Dodaje kako ga zdravlje, sluh i vid odlično služe i zbog toga je još aktivni vozač. Ali odmah se nadovezao da kad oseti da više ne može, neće sesti za volan.

- Malo me koleno boli i to je to. Pa u životu nisam popio tabletu za glavobolju jer me glava bolela nije. A kako će kad je tu vazduh čist k’o suza. Sela Jurići u Istri ima još, a ja sam u svojem otkad sam se rodio, davne 193... i neke (smeh). U životu se nikad nisam napio niti zapalio cigaretu. Ceo život sam radio u polju, na njivi, u svakakvim uslovima. Možda je to recept za dobro zdravlje i dug život. Ceo svoj život pamtim kroz rad, kopanje i oranje zemlje. Ove tvrde istarske zemlje koja mi je puno dala - rekao je Viktor.

Govori da je ranijih godina bilo još ljudi u selu, i to njih 92. Ali život ih je odveo na druga mesta. - Odselili su se uglavnom na Umaštinu. Selo je ostalo napušteno. Mladi ljudi traže puno više od od ovoga.Traže sadržaje, a ovde je mir Božji. Caruje tišina, posebno noću i zimi, kad rano padne mrak. Navikao sam se na takav život i lepo mi je - kaže.

Na pitanje kako provodi dan, kaže da radi, ore zemlju, cepa drva, čisti okućnicu i nada se da će poživeti još dugo jer posla uvek ima.

- Samo da me zdravlje posluži, možda budem kao Manolić dugovečan... - zaključio je Viktor.