POSLEDNJI ČARNOJEVIĆ Došao iz SAD,umro kao monah na Hilandaru

Godine 1980, 23. juna, uoči velikog bdenija i praznika čudotvorne protatske ikone Dostojno jest, izvesni Vadim Čern, naturalizovani Amerikanac, zalutao je u Kareji.

Elem, uoči praznika ove čudotvorne ikone, u hilandarski konak ušao je Vadim Čern, čovek srednjeg rasta, šezdesetih godina. Konačište mu je žurno dao mladi otac Stefan, koji je hitao na bdenije, i gospodin Čern je prespavao noć ne znajući ni gde se nalazi. Sutradan je počeo njegov razgovor sa ocem Mitrofanom.

,,I speak Russian", rekao je Amerikanac. I odmah bio obuzet radošću, čuđenjem i zahvaljivanjem kad je doznao da ga je proviđenje - kako je mislio - dovelo pod krov hilandarskog konaka.

Ispričao je ko je i šta je: poslednji potomak Arsenija III Čarnojevića.

Rekao je šta se zbivalo s njegovim precima, od 1690. godine i Velike seobe Srba, u granicama Austro-Ugarske. Kazivao je kako su Čarnojevići (Crnojevići) morali da napuste Vojnu krajinu, kako su se kratko zadržali u Galiciji i okolini Krima, kako im je ruski car dao plemstvo, sela i mužike, kako se živelo u Rusiji sve do 1917, do Oktobarske revolucije, kad je njemu, Vadimu, bilo pet godina.

NJegov otac Aleksije bio je pomorac, kapetan broda, komandant trgovačke flote u Crnom moru, i slušao je Vrangelova naređenja do 1920. godine. A onda, ne mogavši da se vrati na imanje, da iznese porodične svetinje i knjigu-rodoslov, osujećen u nameri da uputi flotu u Jadransko more i da se preda Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, krenuo je u Ameriku, u emigraciju.

Tako je Vadim odrastao u NJujorku i postao uspešan biznismen. Nemajući poroda, ostavši bez životne saputnice Olge, ostavši sam sa uspomenama, on je u starosti uzeo da obilazi svet. I eto, obreo se u hilandarskom konaku, u sedištu Svete Gore Atonske. Onda je otišao u Hilandar i tri dana, kažu, hodao po manastirskim odajama, peo se na pirg Svetog Save, lutao po okolini s blaženim osmehom. Vratio se u Ameriku i ubrzo doznao da ga je stigla opasna, najopasnija bolest.

Pisao je Hilandarcima iz Milforda da je podvrgnut operaciji i jakim zračenjima. Znao je da mu se smrt primakla i odlučio da imanja ostavi Hilandaru i umre kao hilandarski monah. Do Atine je došao avionom, od Atine do Hilandara, da ga smrt ne bi preduhitrila, hilikopterom. Na žutom, kao vosak žutom licu svetlele su njegove tople plave oči. Bilo je to aprila 1981. godine. 

U hilandarskim analima ostalo je zapisano da se u Crkvici Svetog Save odigralo jedno od najdirljivijih monašenja, "puno mistike i duboke, tihe radosti". Od brata Vadima, poslednjeg izdanka Čarnojevića, postao je monah Arsenije. Otišao je iz crkvice tamo gde će se odvijati, kako otac Mitrofan kaže, poslednji čin njegove životne drame: hilandarska kelija bila je za njega predsoblje raja.

Zapisao je u svojim putopisima Milo Gligorijević 1984. godine