PLAVCI NA VRATIMA Jašar samo jednom imao nevolju sa policijom

Ipak, i on je imao neugodnih susreta sa policajcima - i to zbog prekršaja u saobraćaju. O tome je govorio daleke 1995. godine za rubriku "Baksuz strana" časopisa "Sabor". Tada je otkrio i o nezgodi koju je doživeo na romskoj svadbi u Italiji, kao i o strepnji u Austriji u kojoj je igrom slučaja dva dana boravio bez papira. Tekst prenosimo u celosti:

Najlepše trenutke - kad je muzika u pitanju - doživeo sam na romskim svadbama. Jer, Romi ne samo da vole pesmu, oni joj se predaju celim telom i dušom. Pogotovo, na svadbama - takvo padanje u sevdah, ludovanje i lumpovanje po nekoliko dana i noći ni na jednom mestu više nisam doživeo. A lepšeg poklona za pevača od publike koja uživa u njegovoj pesmi nema - bar za mene. Zato sam uvek sa ushićenjem i zanosom iščekivao svako romsko svadbeno veselje. Poslednje beše u Italiji prošle godine.

Nije Rim nego Napulj

Gazda Boban je ženio sina, pa se u predgrađu Rima pripremalo veliko slavlje. Ali, tek što smo sve potanko ugovorili oko honorara i smeštaja, posle dva-tri dana javi mi se gazda i reče da svadba neće biti u Rimu nego u Napulju. Rim il' Napulj - sasvim je svejedno. Zlata Petrović, Šeki Turković, Vera Đurić, članovi orkestra i ja raspodelismo se u dvoja kola i jednog novembarskog jutra krenusno iz Beča za Italiju. Na pedesetak kilometara od Napulja zvrcnuh gazdu telefonom i umalo ne doživeh šok:

- Znaš, Jašare, svadba će ipak biti na Siciliji... - i poče da mi objašnjava kako je, zbog problema sa policijom, cela porodica morala da napusti Napulj...

BloombergAdria.com

- Znaš li ti koliko ima do Sicilije? I kako da te tamo pronađem - zacvileh preko telefona.

- Ništa ti ne brini. U Napulju će te čekati moj brat Gile.

Kad sam kolegama rekao da još treba da prevalimo šesto kilometara, Zlata zagrme k'o Sveti Ilija:

- Ne dolazi u obzir! Ko zna da li će i na Siciliji uopšte biti svadba? Kako je krenulo, možda stignemo i do Sardinije!

Svi su od mene, kao glavnog organizatora, očekivali da nešto pametno predložim, ali toliko me je grizla savest zbog svega što se izdešavalo da mi je mozak bio sasvim blokiran. Svratismo na prvu benzinsku pumpu da se "izduvamo" i o svemu još jednom dobro razmislimo. Popismo kafu, dremnusmo malo u kolima i, ipak, nastavismo put ka Napulju gde nas je stvarno čekao gazdin brag Gile. Usput nam se pridružiše još neki svatovi i tako napravismo podužu svadbenu kolonu. Na čelu je bio Gile, za njim naša dva automobila i kombi sa instrumentima, a iza nas još desetak kamp kućica.

BloombergAdria.com

Konačno stigosmo na Siciliju i ugledasmo našeg domaćina. Beše vidno nervozan i mrzovoljan, kako nam je objasnio, zbog policije koja mu sedi za vratom. Odradismo posao kako smo najbolje znali i umeli, a kad dođe trenutak isplate, gazda poče da vrda. Navodno, nisu mu došli svi prijatelji koje je zadužio, pa neće moći da nam da pare koje je obećao. "Baš je dobar vic" - pomislih, ali vraga, domaćin se uopšte nije šalio. Tri dana i tri noći oka nismo sklopili i - posle svega što smo preživeli - kako kolegama sada da kažem da nema para. Povuci-potegni, na jedvite jade "izvukoh" mu polovinu dogovorene sume. A Zlati, Šekiju i ostalima obećah da ću, čim stignemo u Beč, ostatak nadoknaditi iz svog džepa. Naravno, kolege su bile fer i sprečiše me u mojoj nameri. I tada se zarekoh: "Ništa više na veresiju. Prvo pare na sunce, pa tek onda svirka. Ali, i pored svega što sam te godine doživeo u Italiji najslađe mi je da pevam na romskim svadbama.

Ti ćeš mene da prevariš!

Otkako sam dobio ličnu kartu i pasoš, a ima tome već petnaest godina, posla sa policijom - osim jednog saobraćajnog prekršaja - nikada nisam imao jer, kad je zakon u pitanju, vrlo sam disciplinovan. Bilo je to krajem '87. godine. Vraćao sam se kolima iz Boleča. Na samom ulasku u Beograd zaustavi me pandur, ali umesto balona navali da idemo u bolnicu.

- Nema brate potrebe. Priznajem, popio sam. - Nije vredelo. Odvuče me u bolnicu, izvadiše mi krv, uzeše podatke i pustiše.

Već početkom sledeće godine nađoh se u Trebinju na odsluženju vojnog roka. Posle tri meseca starešina me pozva i podrugljivim glasom reče: - Ti ćeš mene da prevariš! Kao fol, SUP te traži zbog vozačke. Ajde priznaj, ko ti šalje te pozive?

Nisam se uopšte branio, a još manje insistirao na odlasku u Beograd. Vojsku sam najzad odgulio i ponovo se vratio lepom i bezbrižnom životu. Ali, nepunih nedelju dana kako sam napustio kasarnu, jednog jutra u pet sati neko poče da lupa na vrata. Onako bunovan dogegao sam se do špijunke i ugledao dvojicu u plavim uniformama. Znao sam da sam čist k'o suza i zato, bez dvoumljenja, otvorih širom vrata. Kad im potvrdih da sam ja glavom i bradom Jašar Ahmedovski rekoše mi da se obučem i krenem s njima.

BloombergAdria.com

- Zašto? - procedih kroz zube. Uto se i Snežana probudi i kad ču da nameravaju da me odvedu zbog vozačke dozvole, na koju sam u međuvremenu sasvim zaboravio, prilično grubo im uzvrati: - Taman posla da ga tako vodite, kao da je bogzna kakav kriminalac. Ne brinite, doći će on sam.

Sutradan ujutro odoh pravo u LJermontovu i nađoh se kod jedne nabusite inspektorice koja mi odmah zapreti da ću - zato što nisam predao vozačku kad je trebalo - odležati nekoliko dana u zatvoru... Da ne dužim priču, zahvaljujući prijatelju i glavnom načelniku sve se lepo završi - u Padinjak me ne odvedoše već samo lupiše pečat u vozačku tako da su me narednih šest meseci drugi vozikali - što i nije bilo tako loše.

A sa policijom preko granice imao sam još manje posla, valjda zato što mi nikada nije padalo na pamet bilo šta da muvam sa vizama i drugim papirima. Međutim, prošlog meseca imao sam veliku frku u Austriji. Viza mi je važila samo dve nedelje, tačno do 13. oktobra. A moj drugar Ratko Đurić zvani Gane, s kojim sarađujem već četiri godine, baš tog vikenda "pogodio" je čak tri svadbe. Rekoh mu da ne računa na mene, ali...

- Nemoj, molim te, sada da me ostaviš na cedilu. Baš će neko da zagleda tebe i tvoj pasoš. Uostalom to su samo dva dana...

Ne dolazi u obzir da mi zbog ta dva dana zabrane ulazak u Austriju ili, ne daj Bože strpaju u ćorku. U početku sam se opirao, ali - nema šta - lova beše toliko primamljiva, pa mi se nije dalo da je tek tako ispustim. Elem, tog 13. oktobra, umesto za Beograd krenuh sa Ganetom put Insbruka.

BloombergAdria.com

Iako mi je tog petka viza važila do ponoći, ipak sam cvikao od pandura. Samo sam zurio u vrata i čekao kada će doći da me pokupe. Na moju sreću, u Insbruku se ne pojaviše. U subotu odosmo u Bregenc na drugu svadbu, ali i tu mi sreća ne okrete leđa. Sutradan osvanusmo u centru Beča, na poslednjoj svadbi. Na vrata više nisam motrio jer sam se nadao da će ovog puta biti po onoj narodnoj "treća sreća". Ali, oko deset uveče u salu banuše dvojica policajaca i krenše pravo prema mani i orkestru. "Majko moja, ipak su me provalili." A policajci, zamoliše nas da malo stišamo svirku da se komšije ne bi bunile, okrenuše se i odoše. O pasošima ni reči?! Ostatak večeri dojadio sam kolegama stalnim traženjem da utišaju pojačala - samo da se policija kojim slučajem ne vrati.

Kako smo tri dana išli sa svadbe na svadbu, Gane predloži da se posle terevenke u Beču malo odmorimo, pa tek onda da krenemo za Jugu. Ma kakvo odmaranje, samo što pre da odemo iz Austrije, a posle ćemo, ako treba, i dva dana spavati u Mađarskoj. U cik zore stigosmo na austrijsku granicu. Bio sam obamro od straha, ali neverovatno - na granici ne beše ni žive duše, pa je pređosmo bez zaustavljanja, stigosmo u Mađarsku i najzad mi pade kamen sa srca.

* Nportal.rs zbog vas daje novi život tekstovima iz bogate novinske arhive "Novosti", a ovaj članak je izašao u "Saboru", 13. novembra 1995. godine. *