"Његову песму бисте могли да ми пустите на сахрани"

Ведрана Рудан је у својој новој колумни описала како изгледа борба коју води са опаком бочешћу.

Открила је све детаље свог тренутног здравственог стања и признала ко јој највише помаже у најтежој животној борби.

- Била је недеља. Управо сам се вратила из болнице. Касно поподне на врата су ми дошла деца и унука. Муж ме је на каучу држао за руку и на сваких пет минута питао како сам и да ли ми нешто треба. Одмарали смо се после ручка који је он скувао. Да, деца. Син ми је испекао омиљени колач, принцезе, али без шећера, без глутена, без… Биле су одличне и без. Па ми је уручио слушалице и објаснио како ћу у болници, ако ме опет рак тамо нанесе, уживати у Абби, Габи, Јасни Злокић, Оливеру и ономе који ме увек дигне, Џонију Кешу. Да, могао би ми га неко преко мобилног пустити на сахрани. Будите позитивни, сви ми говоре. Гледала сам ћерку како креће са спрата према приземљу. Усисивач је урлао. Син ми је по стоти пут објашњавао како функционишу слушалице, унука је стајала за штедњаком и кувала моје најдраже јело, пиринач са млеком. Мама јој је давала савете: “Само полако, на лаганој ватри, нона воли да рижа буде попут креме". Ћерка је одложила усисивач и кренула опет од спрата према југу. Млатила је мочом, ми на каучу смо дигли ноге у ваздух и чекали да нас заобиђе. Нисам знала да су плочице у нашем боравку светлосмеђе. Па се опет попела на спрат. Купатило је вапило за свим модерним средствима за чишћење. На неком од портала сам прочитала да сам новинарима отворила врата свог “луксузног дома”. Мој дом је мени најлепши на свету иако има нелуксузних седамдесетак квадрата. Јесам ли то требала открити? Је*е ми се за имиџ и за луксуз. Да су ме привлачиле виле са базеном, бавила бих се политиком или бих била суткиња - почела је Ведрана.

- Кућа је блистала, ватра у пећи је горела, мачка Коко је лежала покрај ватре, ја сам уживала у кремастој рижи, научила сам како користити слушалице, деца и унука су ми махнули и отишли, имали су маске на лицу. Да ли је то љубав или… Или су и моја деца чула стару пословицу, кад су деца у педесетима или близу, моја то јесу, онда су им живи родитељи мртви капитал. Не бих ја била ја да нисам ја. Најбоља пријатељица ми је рекла да сам луда кад сам јој плачући у телефон објаснила шта ми раздире душу. Да. Муж. Вратила сам се из болнице и била неспособна за било шта. Купао ме је, облачио, свлачио, навлачио ми чарапице на ноге пред спавање, мазао ми старо тело лосионом. У седамдесет и шестој, тридесет и седам смо година заједно, не могу објаснити зашто он без кукњаве кува, пере, присиљава ме да пуно пијем, ми хемотерапичари морамо испирати отров из тела… Пала ми је на памет друга пословица, мислим да сам ја ауторка, жива жена у седамдесет и шестој мртви капитал. Можда се он само искупљује за све грехе које ће починити кад ме се реши? Поклонио ми је књигу Пола Остера. “То је најновије, о старости, пише откачено”, рекао је. Није је прочитао. Главни јунак приче је удовац нешто старији од мога мужа. Дошла сам до средине књиге. Седамдесетогодишњи се комад управо спремао да запроси шеснаест година млађу жену, најбољу пријатељицу своје покојне жене с којом је већ имао односе. Је*оте! Дакле то је то. Додуше, мој ме муж неће преварити с мојом најбољом пријатељицом, срећно је удата и каже да је боле кукови. Али на овоме свету има толико млађих жена које ми годинама говоре да мој муж феноменално изгледа да ме срце боли. Кад умрем болеће прашину која ће остати иза мене и која ће осећати сваки његов однос са проклетом вештицом. Љубомора никад не умире.

- А онда… Јуче сам се вратила из Дневне болнице ријечке онкологије. Тамо ми је “колега” рекао да се од рака лечи већ десет година и да се добро осећа. Опа! Опаааааа… А шта ако? Никад се не зна. Све је могуће. Модерна медицина је чудо. Молим вас, заиста, к’о бога вас молим, ако негде на улици сретнете моју децу, немојте им рећи да сам причала с оним човеком. Мртви родитељи, живи капитал, жива жена, мртви капитал. Или и ви мислите да је ово прича о љубави? - закључила је у својој колумни.