ОД ГОЛОГ ОТОКА ДО ИНДИРЕ ГАНДИ: Жалостан крај Бајрамовића

Музичар Шабан Бајрамовић рођен је 16. априла 1936. године у Нишу.

Њега и данас, 15 година након смрти, поштују у читавом свету, а Шабанов животни пут није био нимало лак.

Прича у којој је сиромашни ромски дечак постао краљ којем се клањала планета и даље држи пажњу. Све је почело због љубави, односно од лепе Ленке која је освојила његово срце када је постао пунолетан. Због једног сусрета с њом побегао је из војске, а због дезертирања послат је на Голи оток.

„Био сам млад, трчао сам за женом. Хтео сам само да је видим, па да се вратим. Ухватили ме, отерали на суд. Нисам имао адвоката, откуд то сиротињи? Одредили ми по дужности неког капетана за браниоца, а он ни реч није рекао у моју корист. Тужилац ме напао, рекô да сам неморалан, да такви људи не треба да живе, да сам издао земљу. Пукло ми нешто у глави, скочио сам и повикао: ‘Немо’ да лајеш, бре! Не можете ви мене да осудите, кол’ко могу да издржим’. Направио сам грешку коју сам платио више него што је требало, али, с друге стране, можда је тако Бог одредио. На Голом отоку сам завршио факултет. Прочитао сам небројено много књига, научио да свирам и пишем музику. Тамо сам пропевао“, испричао је једном приликом.

Бајрамовић је свој први бенд основао упаво на Голом отоку, да би се касније вратио са жељом да музика буде његов животни позив. Прве свирке имао је у кафанама, да би затим свет сазнао за „Рома из Ниша који пева чисти блуз“.

„Определио сам се за музику, јер је она једна Божја ствар. Никада нисам гледао како то други раде, већ сам музику посматрао из свог угла. Заслужио сам да ме зову краљем ромске музике и Нет Кинг Колом из Ниша. Не може нико да ме замени, код сваког певача могу да пронађем пола моје песме. Црнци су велики феномени за музику, као ми Цигани. Певао сам црнцима њихове мелодије на циганском. Фолирао сам их, а они се дивили“, причао је музичар.

Зхаваљујући његовој емоцији и гласу, брзо се прочуло за њега. Једном приликом Нехру и Индира Ганди дошли су до Шабана и позвали га у Индију да им пева, одакле је и потекла његова доживотна титула „краљ ромске музике“. Убрзо након тога, Бајрамовић је у једној немачкој кафани извео песму „Ђелем, ђелем“ која је од тада постала химна свих Рома.

Уочи свог „судњег дана“ опевао је свој крај у стиховима серије „Вратиће се роде“. На крају није било никога. Остао је сам.

Пред смрт се пожалио да никада није ни сањао да ће после толико путовања, дружења и певања бити без икога.

„Живим жалосно после 40 година мог певања. Ниједан да отвори моју капију, нити телефоном да пита како живим и да ли могу да живим. Мучим се“, изјавио је Бајрамовић пред смрт.

Преминуо је 8. јуна 2008. године у Клиничком центру услед последица инфаркта у 73. години живота.

Стил