"ИМАО САМ СРЕЋЕ": Мили сам себе упуцао у руку

- Пиштољ мог познаника остао је код мене, па сам хтео да га раставим. Извадио сам метке, а у исто време сам био на телефону. Пошто се веза прекинула, вратио сам метке и оставио пиштољ са стране. Поново сам успоставио везу и узео оружје које је овог пута било пуно. У тренутку непажње, натегао сам пиштољ и метак ми је прошао кроз шаку. На руци сам имао рупу кроз коју сам могао да гледам. Имао сам среће да нисам оштетио ниједну тетиву иначе никад више не бих могао да свирам гитару - испричао је Мили.

BloombergAdria.com

Живели су тада сви у 15 квадрата са платом од свега неколико марака, а један од најтежих тренутака у Милијевом животу било је и сазнање да болује од канцера током ратних година у Југославији.

- Никада нисам успео да схватим рат и то потенцирање национализма и све што се десило на Балкану тих 90-их година. Рецимо, кренуо сам да изађем из куће, да се нађем напокон с девојком која ми се јако свиђала, а напољу сам затекао тенкове кад сам изашао и људе са пушкама. Питају ме где ћу, ја рекох само да се видим са девојком. Само су ми рекли: 'Човече, доле у центру се пуца и ратује, враћај се одмах у кућу'. Ја сам био тотално збуњен, али сам морао да их послушам", присетио се Мили почетка рата у Сарајеву.

- Моји су већ били избегли у Београд из Осијека, када сам ја са тројицом другара одлучио да кренем из Сарајева за Београд. Родитељи су кренули у посету стрицу у Београд и нису ни знали да им је то последњи пут да ће видети Осијек. Само су им јавили да се не враћају и да је по живот опасно да иду назад, па макар и по своје ствари. То је било већ '91. године, док сам ја годину дана касније решио да побегнем за Београд - причао је па наставио:

- Нас четворица смо сели у 'југо', који је био сав изрешетан јер је стајао на месту где се пуцало. Нисмо имали стакло на прозорима, шоферки, морали смо цели да се замотамо док смо путовали, јер је напољу било јако хладно. Сећам се како смо прелазили преко неких брда, нисмо ни знали тачно пут и одједном долазимо до барикада на путу. Ту стоје људи с пушкама и ми немамо појма шта да очекујемо. Међутим, пустили су нас кад смо им показали личне карте, викали су: 'Ови су наши'. Дошао сам у Београд само у једним фармеркама и мајици које сам имао на себи. Кад сам помислио да не може горе, тај рат и избеглиштво, тада су ми нашли малигно обољење. То је био резултат тог неког стреса и мог унутрашњег разочарања због рата.

BloombergAdria.com

Иако су се његови родитељи убрзо запослили као лекари у Београду, наредне године биле су јако тешке за Милијеву породицу.

- Родитељи, брат и ја смо у Осијеку живели у стану који је раније био банка, имао је 450 квадрата и свој парк, а онда смо дошли у Београд у 15 квадрата. То је била вешерница на врху зграде, где је један део импровизован са лавабоом и тушем, као спољни тоалет. Нас четворо смо ту живели, али се сећам да смо били срећни. Владала је љубав између нас и ни једног тренутка нисмо очајавали иако смо живели у беди, плате мами и тати су биле по 2,3 марке, а хлеб је био 500 хиљада. Све док нисмо сазнали за ту моју болест били смо заиста растерећени, јер нисмо желели да гледамо уназад, већ само напред. Годину дана сам се лечио и био на хемиотерапији. Тада је та терапија била страшно тешка и агресивна, али сам успео да се изборим. Чак сам успео да завршим и трећу годину на факултету. Ишао сам са све браунилама у рукама на испите - испричао је композитор у емисији "Преживели" на К1 телевизији.

(Курир)