ИСТИНА О ПРАВОЈ ЗОНИ: Ко је била Јевросима Кијаметовић

Дуго се чак и међу ученим људима није знало да је славни писац своје најбоље дело написао на основу истинитог догађаја који се одиграо у Приштини крајем 19. века.

Јевросима Кијаметовић, звана Зона, која му је била узор, дошла је у Београд за време Првог светског рата, где је и умрла.

Лепотица Зона, која је инспирисала Сремца да напише своје чувено дело, стварно је постојала. И била је лепа баш као она из књиге.

Целу причу Сремац је чуо од Бранислава Нушића, који је 1895. био српски конзул у Приштини. Нушић се у овом граду дружио са виђенијим Србима, а посебно са чорбаџи Замфиром Кијаметовићем, оцем тринаесторо деце, међу којима је била и Јевросима. Замфир ју је из милоште звао Зона.

Као и у причи из књиге, Зона се била загледала у кујунџију, који се у стварном животу звао Максим. Максимомв отац и хаџи Замфир су били пријатељи, али како је и у причи написано, хаџија није желео ни да чује ништа о потеницјалном браку њихове деце. Максим се осветио тако што је извео отимање девојке. Ту је наравно пукла брука, и цела Приштина је знача све о томе.

После доласка из Приштине једне летње вечери на Калемегдану Нушић је, у шетњи, све испричао Сремцу. Слушајући Нушићево причање Сремац се одушевио и замолио пријатеља да му дозволи да обради ову причу. Једини услов који је изрекао Нушић био је да у делу не спомиње Приштину, јер је у кући чорбаџи-Замфира много добрих кафа попио. Није желео да још више осрамоти свог доброг пријатеља.

Сремац је на то одговорио: "Одвешћу ја твоју Зону у мој лепи Ниш. Неће је тамо ни рођени татко препознати". Тако је настала једна од најлепших Сремчевих приповедака из старог Ниша. На рукопису "Зоне Замфирове" радио је од 1898. до 1903. године. Филм Здравка Шотре по овој књизи је дуго био најгледанији домаћи филм свих времена.

Јевросима Кијаметовић рођена је 15. јуна 1874. године у Приштини где је живела све до 1943. године, када је избегла у Београд. Умрла је 22. новембра 1952. године, а сахрањена на Новом гробљу у Београду. Иза себе оставила је деветоро унучади и четрнаесторо преунучади од којих једна носи име Зоне. Пред сам крај живота, 1952. године, права Зоне успела је да одгледа представу о себи која се тада одиграла у Народном позоришту а, према речима појединаца њој блиских, наводно није била у потпуности задовољна Сремчевим делом.