"МИСЛИЛА ДА ОВАЈ ДАН НЕЋЕ ДОЋИ" Вики утучена на комеморацији

Међу присутнима била је и Викина кума, певачица Светлана Цеца Ражнатовић, Злата Петровић, као и колега из жирија "Звезде Гранда", певач Ђорђе Давид. 

Музика коју је свирао Владица Миљковић зачула се у Културном центру у Нишу. Први се обратио Витко Радомировић, главни уредник телевизије Белами из Ниша који је био његов пријатељ.

- Наш Владица, мој Владица, мој братски како ме звао. Зашто Боже тако рано узимаш најбоље, узимаш их себи јер су потребни на небу. Сигуран сам да ће Владицу дочекати анђели са харфама. Дружили смо се и слушао сам недостижног виртуоза на хармоници. Он је извлачио Божје тонове и акореде. Он и хармоника су били једно биће. Сећам се кад смо радили тезге, хармоника на грудима, лаковане ципеле и избачена десна нога. Тај његов осмех, како је зрачио добром позитивном енергијом. Углавном смо седели за кафанским столом и сви проблеми су нестајали са њим. Увек је имао најлепше речи наде које су очаравали све присутне. Ретко се срећу тако добре душе. Био је скроман, избегавао је да хвали себе. Музичка генијалност му је била урођена. Сви тугујемо. Сигуран сам да нас види и помало се љути што плачемо, уместо да слушамо његову музику. Сви ми окупљени на овом тужном месту ћемо ти једног дана доћи у госте- ракао је његов пријатељ.

BloombergAdria.com

Певачица је осим пријатеља и познаника одржала емотивни говор. Док је читала, све време је плакала, није могла да обузда тугу за млађим братом: 

- Одакле да почнем не знам ни сама. Баш као што је и Зоки рекао... Умео је да нас све засмеје. Међу нама  се налазе многи његови пријатељи, знам да нису у стању да говоре да се данима гуше у сузама. Сваке године су исти људи били на слави, то су му били најближи сарадници који су до последњег дана били с њим. Никада у животу нисам имала тежи и мучнији задатак. Не знам ни шта да кажем ни како сам написала. Обратићу се мом једином брату Владици: 

- Мислила сам да овај дан неће доћи. Веровала сам да ћеш победити. Нико за овакве ствари није спреман. Сви знају да је наша љубав била пример љубави и подршке између брата и сестре. Ти си Владице целог мог живота био мој млађи брат. Никад нисам могла да замислим да ћу писати ове речи и читати их. Док сам ово писала, шмрљала сам, нисам знала шта да напишем. Сви кажу ово ће проћи... Ја кад останем сама знам колико ме све раздире и боли, а онда све то прерасте у осмех и успомене. Синоћ смо седели за једним столом и причали, причали... И док ово читам гушим се у сузама и сузе потапају сваки ред. Али ја их бришем и пишем даље. Јер такав је живот. Одувек си био несташан и помало живахан, зато сам те тако волела. Твоја душа, осмех и срце је пленило, а све си најбоље показивао кроз хармонику. Та иста хармоника је у твојим рукама имала праву причу. Док ово читам чекам да се појавиш однегде и питаш нас зашто плачемо. Увек си тражио осмех и добру енергију. Знам да нас гледаш и кажеш "Ајде бре бекице, Ташковићу кажи јој да престане да плаче, Буцони дај неке инсртументе да свирамо". Тако су изледала наша окупљања. Музика и славље до зоре. Сад се надам да си на лепшем месту где те ништа не боли. Смишљај нове планове и звуке као што си то овде започео пре много година. Овде можда ниси све остварио, али на оном другом свету хоћеш сигурно. Ми ћемо се срести на том неком бољем месту и наставићемо опет да певамо и славимо. Јер ми смо музиканти и на овом и на оном свету. Слава му - кроз сузе је изговорила Вики Миљковић.

BloombergAdria.com

- Нисам припремао никакав говор из душе ћу да испричам. Опраштамо се од нашег пријатеља, несебичног уметника, који је дотакао многе од нас. Умео је да нас споји и доведе са краја света на неко мало славље, камо среће да нас је сад довео на неку свадбу. Звали смо се фамилија, одрасли смо заједно на овом асфалту. Незаборавна су славља на којима је он био. Не знам да ли сам се лепше провео када год би он организовао. Увек сам се питао како си спојио све ове људе, али ето имао је ту харизму. Њему је хармоника била више од инструмента, била је његова страст и једва смо чекали да засвира. Жао ми је сто више нећемо моћи да уживамо у овом свету у тој песми. Случајно смо се нашли у Паризу он каже "Фамилијо у Паризу смо" И нађемо се у српској кафани и неки надобудни бугарски музичари све су имали најновије и приђем им замолим да мој брат одсвира и гарантовао сам, а кафана је била пуна и кад је Влајко узео хармонику сви су скочили, одједанпут весеље, а до тада су сви били полумртви. Закључали смо кафану и остали до осам ујутру. То је један од хиљаде догађаја и сам је рекао "Фамилијо, је л си видео шта смо направили" 

(Курир)