Извор:Фото: И. Маринковић, друштвене мреже

"ЦРНИ" ЂЕТИЋИ: Последња Африканка умрла у Улцињу

Извор: Нпортал

05.01.2022.

12:46

УЛЦИЊАНКА Фиље Кастрати умрла је у уторак у Улцињу у 89. години живота. Кастрати је последња Афроулцињанка, односно особа чија су оба родитеља били улцињски Црнци. Када се погледа богата историја Улциња, прича о афричким робовима је незаобилазна. Црначко становништво у Улцињ је у шеснаестом веку донела несрећа, када су их гусари довели као робове на својим бродовима.

Црногорци, а црнци? Многи би рекли немогуће, али када се погледа богата историја Улциња, прича о афричким робовима је незаобилазна. Потомци робова и данас се могу срести у најјужнијем црногорском граду, иако их је остало веома мало услед протока времена.

Када је Берлинским конгресом 1878. Црна Гора призната као двадесет и седма европска држава, у Улцињу је, кажу, постојало стотину црначких кућа. Већ 1928. било их је само пет. Данас се црнци се тешко могу срести на градским улицама. Последњи прави црнац, легендарни Ризо Шурла, преминуо је пре 15 година.

BloombergAdria.com

Црначко становништво у Улцињ је у шеснаестом веку донела несрећа, када су их гусари довели као робове на својим бродовима. Улцињски гусари имали су тесне везе са гусарима из Алжира, Малте и Туниса, а у 17. и 18. веку били су страх и трепет Медитерана, пише црногорски "Дан".

У улцињској историји стоји записано да се 1571. године, након што су Турци загосподарили овим градићем недалеко од ушћа Бојане, ту населило 400 берберских породица са севера Африке. Одлазили су често до Судана и Конга, и од тамо силом довлачили мушкарце и жене, па их продавали на Тргу робова у Улцињу, који је био најчувенији на Јадрану. Ту су доводили робове за продају са свих страна, поготово из многих приморских градова. Кажу да су ту продали и Сервантеса и његовог брата Родрига. Робови су били присиљени да служе по богатим кућама, али су временом добијали слободу, узимали црногорска имена и презимена, народност, али остајали верни исламу.

У књизи "Улцињ у Османској империји", публициста Мустафа Цанка пише да су се неки једноставно презивали Арап (црнац) или су преузимали презимена бродовласника и капетана који су их довели из Африке у Европу. Одевањем се нису разликовали од осталих, облачећи се "по турском" како је било уобичајено у та доба.

Проф. др Ђурђица Петровић, један од најзначајнијих етнолога друге половине XX века, у свом експозеу пише да је у Улцињу 1878. било око 100 кућа црнаца. Толики број Африканаца, према њеним наводима, био је резултат престижа улцињских великаша јер је већи број послуге значио и већу репутацију фамилије.

У свом раду, Петровић подсећа да су улцињски поморци и после 1878. наставилли трговину робљем све до балканских ратова и да су позната имена петоро трговаца из тог периода. У неким историјским актима помиње се и добровољни долазак црнаца, попут познате црнкиње Захре из Судана која се удала за Улцињанина Хаџи Халил Фиција, који је тада био мајор у турској војсци, пишу подгоричке "Вијести".

Афроамериканац одбио да буде перјаник краља Николе

Један од најпознатијих робова у то време био је Максут “Арап”, Јусуфа Бега. Корда прича да је његов отац доведен из Триполија, а Максут је као дете од две године продат Бећир Јусуфу из Улциња. Он је у почетку био роб у Улцињу, али га је касније ослободио његов господар Бећир. Оженио се и чак узео коња од свог бившег господара, те је почео да обезбеђује егзистенцију превозећи робу између Улциња и Бара.

На прослави јубилеја на Цетињу 1910. године и устоличењу књаза Николе за краља Црне Горе, међу гостима се истицала снажна, импозантна фигура Максута Арапа.

- Краљ Никола понудио му је мјесто једног од својих ‘перјаника’. Максут је одбио ту част, правдајући се чињеницом да не говори добро локални језик и да нема обуку за такво мјесто. Осим тога, морао би привремено дати отказ на послу јер су перјанике мењали сваки месец - пише у записима.

Након Првог свјетског рата, господар Бећир га је одвео у Истанбул јер су му жена и кћи умрле, а он је остао сам без родбине. Улцињске старешине још увек га се јако добро сећају и сви становници су му изашли на испраћај када је одлазио за Истанбул. Максути је био врло цењена особа и увек је играо улогу помиритеља у случају свађа између улцињских црнаца. У Истанбулу се његов газда Бећир Јусуф није много бринуо о њему. Будући да је био стар и неспособан за рад, вратио се у Улцињ, где је и умро у октобру 1923.

НАЈПОЗНАТИЈИ ТАМНОПУТИ ЦРНОГОРАЦ

У току Другог светског рата међу великим бројем партизанских бораца из свих крајева ондашње Југославије нашао се и црнац Ризо Шурла, из Улциња. У једној од борби био је рањен, па га другови одведоше у партизанску болницу и дадоше му прву помоћ. Јованка, касније супруга Јосипа Броза Тита, задеси се у болници и током обиласка рањеника угледа Риза, па се прилично изненади, пише "Дан".

– Одакле сте ви, друже – упита га она.

– Из Улциња – одговори Ризо.

– Где је тај Улцињ, у којој држави Африке – упита опет Јованка.

– Није у Африци, другарице Јованка – рече јој Ризо.

Јованка се за час замисли, па опет упита: "А што сте ви по националности?"

– Црногорац! – рече јој Ризо поносно.

– Хм! – опет се замисли Јованка, па настави:

- Нисам знала да су Црногорци црнци! Мислила сам да су белци, овако, као ми!

Ризови потомци и данас су у Улцињу. Марио Шурла (51), Ризов син, има кратку, коврџаву косу и висок је скоро два метра. Он и његов син Ризо припадају чистокрвној лози афричких црнаца.

- Риза су са шест година повели у Дубровник, код богатог трговца Ђусте Тежака, али не да би радио већ због атракције. Он га је чувао, хранио и школовао. Касније је код Тежака радио у тамошњој кафани "Дубровник" као помоћни радник. Живот га је потом одвео прво у Загреб, где је радио као конобар у хотелу "Еспланада", а потом и у београдском "Мажестику" - прича Марио очев животни пут.

За време рата, Ризо је у Београду радио као фотограф да би се 1944, пријавио за Сремски фронт, где је и био рањен. После рата, Ризо се вратио у Улцињ. Радио је као конобар у “Јадрану” а 1952. отворио фотографску радњу као породични бизнис. Оженио се и Улцињком Надом и тако прекинуо обичај да се црнци жене искључиво црнкињама које су исто као он стизали у Улцињ. За двадесет година никла је радња на Пристану, испод првих зидина Старог града. Ту је Ризо сваког дана узимао свој фотоапарат и одлазио на посао. Мештани причају да су са Ризом сви хтели да се сликају. https://www.youtube.com/watch?v=ZV64pdKdN38

Сви црнци који данас живе у Улцињу, како каже Марио, директни су потомци његовог деде, али су он, његов син Стефан и братанић Ренато, једини потомци са мушке стране.

Улцињски црнци презимена су углавном добијали по породицама у којима су служили и живели. Тако је било и са Маријевом фамилијом.

- Ризо ми је говорио да су наши преци служили код улцињске фамилије Шурла. Отуда нам и презиме. Ризо је касније уз Шурла додао и Арап као друго презиме. Његов брат Џељо и братанић Џани презиме Шурла, заменили су презименом Арап. Ја сам задржао само Шурла као успомену на нашу прошлост прича Марио за подгоричке "Вијести".

Риза Шурла преминуо је 2002. године, и упркос томе што правих тамнопутих потомака афричких робова скоро да више нема у Улцињу, остали су факти који ће још дуго подсећати да је на овдашњем простору некада живела црна популација.

(Вијести/Дан)

За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".

Нова димензија новости, ваш "Nportal.rs".