ОДЈЕКИВАЛЕ НАТО БОМБЕ: Лукашенко у разореном Београду '99

На то је подсетио је и новинар, један од некадашњих лидера Бел-теле-радиокомпаније и водитељ програма "Ресонанце", Алекандер Зимовски, који је у својим мемоарима описао свој лет за Београд током ваздушних напада 1999. године, где се нашао у пратњи председника Лукашенка, који је из Минска одлетио за Београд како би се састао са председником Милошевићем.

- Када смо полетели из Минска, са чуђењем и дозом страха смо открили падобране испод својих седишта. Лежали су на месту на ком су обично смештени прслуци у авионима. Прави војни падобрани, показали су нам како да их причврстимо - присећа се Зимовски.

НАТО је и пре полетања председничког авиона јавио да не може да гарантује безбедност, наведено је у мемоарима, али се на пут ипак кренуло.

Састанак лидера одржан је у резиденцији недалеко од Београда. Разговори председника трајали су око три сата, док су се у позадини чуле детонације, појачане звуком сирена.

Председник Лукашенко стигао је и да обиђе град том приликом и види неке од погођених локација, међу којима је била и војна болница, навео је новинар.

- Прилично сабласан призор када нема половине зидова, и кревета, само фрагмената неке медицинске опреме, који висе на рушевинама. Стварни удар бомбе или ракете изгледао је врло депресивно - каже Зимовски.

На конференцији за новинаре констатовано је да је југословенска страна спремна да у покрајини Косову и Метохији распореди међународне посматраче, осим представника оних земаља које учествују у агресији на Југославију, а Београд је и званично саопштио да жели да се придружи Савезу Русије и Белорусије.

Иначе, белоруски председник Александар Лукашенко недавно је током свог говора у Савету Федерације подсетио да је, када је почело бомбардовање Југославије, дошао код тадашњег председника Јељцина и рекао да је потребно да је „спасавају", предложивши да пошаљу два носача авиона која су имали у Јадранско море и да потом виде каква ће бити реакција. Међутим, тада је Јевгениј Примаков, руски економиста и дипломата, убедио Јељцина да то не учини.

- За време бомбордовања летео сам тамо, како бих их барем некако подржао, продемонстрирао (ту подршку). Наши пилоти, међу којима је било неколико Руса, су били спремни да тамо долете упркос чињеници да нам ни Мађарска ни Украјина нису отвориле небо. Наши момци су рекли: „Довешћемо тамо пилоте, то нас је замолио Милошевић'" - рекао је Лукашенко. Додао је да се потписао Дејтонски споразум док су се они премишљали, а Југославија је била разорена.

- Био сам на тим мостовима, у тим болницама и видео сам шта се дешава. (НАТО) има лице звери, и ми морамо бити спремни на све - приметио је белоруски лидер, додавши да је после Јељцина на власт дошао поузданији лидер, преноси РТ Балкан.

Подсетимо, НАТО бомбардовање Савезне Републике Југославије (кодно име: операција Савезничка сила (енгл. Operation Allied Force); у САД: операција Племенити наковањ (енгл. Operation Noble Anvil);у Србији познато и као НАТО агресија или погрешно Милосрдни анђео) била је завршна фаза рата на Косову и Метохији, која је трајала од 24. марта до 10. јуна 1999. То је било друго важније војно уплитање НАТО после бомбардовања Републике Српске у операцији Намерна сила 1995. и највећи војни сукоб на простору Србије и Црне Горе од времена Другог светског рата.

Државе чланице НАТО су пробале да добију одобрење од Савета безбедности Уједињених нација за војну интервенцију, али су се тиме успротивиле Кина и Русија, које су наговестиле да ће ставити вето на такву меру. Као резултат тога НАТО је започео акцију без одобрења УН, а као разлог је навео да је у питању хуманитарна интервенција. Повеља УН забрањује употребу силе осим у случају одлуке Савета безбедности или самоодбране од напада у складу са Главом VII при чему ни један ни други услов нису били испуњени у овом случају. Непосредан повод за акцију била су дешавања у Рачку и одбијање југословенске делегације да потпише споразум из Рамбујеа.

НАТО је 24. марта 1999. у 19.45 часова почео ваздушне нападе на војне циљеве у СР Југославији да би се касније ваздушни удари проширили и на привредне и цивилне објекте. У нападима који су без прекида трајали 78 дана тешко су оштећени инфраструктура, привредни објекти, школе, здравствене установе, медијске куће, споменици културе, цркве и манастири. Процене штете коју је имала СРЈ крећу се од тридесет до сто милијарди америчких долара. Коначан број изгубљених живота званично није усаглашен. Незванично се процењује да је погинуло између 1200 и 4000 цивила и да је рањено више од 12.000 лица.[21] Током рата са Косова и Метохије је избегло више хиљада Албанаца. Напади су прекинути 10. јуна после потписивања војно-техничког споразума у Куманову о повлачењу Војске Југословије и српске полиције са Косова и Метохије. Истог дана у Савету безбедности је усвојена Резолуција 1244 по којој СР Југославија задржава суверенитет над Косовом и Метохијом с тим да покрајина постаје међународни протекторат под управом УНМИК-а и КФОР-а. Са војском и полицијом у централну Србију је избегло више од 200.000 косметских Срба и другог неалбанског становништва. Рачунајући овај и протекле ратове током распада Југославије, Србија је постала земља са највећим бројем избеглица и интерно расељених лица у Европи.

Процене о губицима НАТО веома варирају. Извори из алијансе, са којима се касније сагласила и југословенска страна, званично наводе да су током бомбардовања оборена свега два НАТО авиона (F-117 и F-16), 47 беспилотних летелица, 45 крстарећих ракета и четири велика пројектила док је велики број летелица оштећен или се након дејстава срушио. Незваничне процене наводе знатно већи број (до око сто летелица различитих типова).