Где је Моника Селеш 32 године НАКОН УЖАСА у Хамбуругу?

Да тог 30. априла 1993. није ни излазила на терен, да се макар повредила пред меч и предала га, да је обезбеђење боље обављало свој посао... Да је било то што није, све би данас у њеном животу било другачије. Име Монике Селеш стајало би на врху листе најбољих свих времена, а испод - бар десет празних места.

Са својих 19 и по година Моника Селеш, легендарна тенисерка одрасла на новосадском Лиману, већ је у ризници чувала осам гренд слем трофеја, као најмлађа у историји са таквим билансом и моћи. А онда је, последњег дана априла 1993, четвртфинални меч на турниру у Хамбургу прекинуо крик... Крвава мрља на лицу "белог спорта".

Ривалке нису могле ништа великој шампионки. Нож, нажалост, јесте. У тренутку када смо веровали да је цео свет њен и да је чека нестварна каријера какву нико пре није доживео, била је заустављена у игри, времену и простору. И више ништа није било исто. Ни она више није била иста.

BloombergAdria.com

Пратили смо шта се све дешавала у годинама, и деценијама, после инцидента. Пролазили смо с њом кроз трауме, желели да се што пре опорави, тражили правду... А онда је доживела још један тежак ударац када је преминуо њен вољени отац Карољ, тренер и највећа подршка.

У међувремену је Мала Мо објавила збирку књига намењених тинејџерима, играла у "Плесу са звездама", скакала падобраном, у шали рекла да је постала и сумо-рвач јер је у једном тренутку имала превише килограма... И ово последње је сада далека прошлост, будући да у педесет првој изгледа боље него икад.

Откако је изашла из илегале, чешће је виђамо на дешавањима везаним за тенис. Додуше, не на терену, већ ван њега. Тако смо је пре две године приметили у публици на Вимблдону, где је пратила финални меч Новака Ђоковића коме је не тако давно доделила "Лауреус" награду за спортисту године.

Ко је прати на Инстаграму зна чему је данас највише посвећена. То је, пре свега, здрав живот, што може да потврди и њена линија, коју је до савршенства довела захваљујући специјалном режиму исхране, редовном вежбању и боравку у природи, за шта сунчана Флорида, где већ деценијама живи, пружа одличне услове.

У слободно време дружи се са пијанисткињом Марином Арсенијевић и открива како се сналази у кухињи, а из старе навике воли да удара лоптицу о зид.

BloombergAdria.com

Подсетимо, нож у леђима Монике Селеш, током несрећног четвртфинала у Хамбургу играног 30. априла 1993. године, био је, показало је минуло време, покушај болесног ума да изврши атентат на све што прокламује олимпијски дух. Ударац, снажан не толико физички колико психички, практично је уништио златну и све само не конвенционалну каријеру југословенске тенисерке, која се након инцидента никада није сасвим опоравила и вратила на врх.

Гинтер Пархе, поремећени обожавалац Штефи Граф, некако је успео да унесе кухињски нож на четвртфинални меч који је Моника играла са Магдаленом Малеевом. У једном тренутку крик се проломио тереном... Моника се срушила, са болним изразом лица и руком на леђима. Обезбеђење је брзо реаговало, Пархе је ухваћен, али је на суђењу проглашен неурачунљивим и за казну је добио само психијатријско лечење.

BloombergAdria.com

- Иако сама повреда није била толико озбиљна, прави пакао почео је када сам напустила болницу. Дуго сам патила од несанице, депресије, прекомерне тежине, од кошмара и параноје због имагинарног нападача, који ме је опседао у сну. Обузимале су ме црне мисли. Дешавало се да неколико недеља проведем затворена у својој соби. Родитељи су ме, буквално, ишчупали из пакла. Послали су ме на клинику у којој сам месецима боравила, далеко од свега. Тамо сам се дружила са жртвама силовања и параолимпијцима, који су ми помогли да схватим колико сам срећна што сам уопште жива. Када помислим на то колико се људи налази у много тежим ситуацијама од моје, задовољна сам оним што имам, а то је, после свега, само здравље - испричала је својевремено славна тенисерка.

У живот се вратила, али на терену није ишло као некад. Освојила је још само један грен-слем, у Мелбурну. Рекет је, напослетку, окачила о клин, а о оној другој, мање познатој страни свог живота проговорила је у аутобиографским књигама "Од страха до победе" и "Getting a Grip". Обећања да више неће ногом крочити у Немачку и даље се држи.

BloombergAdria.com

Када се помене име Монике Селеш, увек негде лебди и питање – да није било несрећног Хамбурга, да ли би јој било равне.

- Не знам. Можда... Увек има неко бољи од нас. Понекад ме наши људи које на Флориди срећем у шопинг-центрима уз уздах питају: "Ех, драга моја, да не беше лудог Немца, где би ти био крај?" Насмејем се, можда заискри која суза, јер не знам шта да кажем... Постоји једна ужасна, мрачна страна моје личности, која је умногоме успоравала све лепо што је могло да ми се деси. Та страна нестајала је само док сам била на терену. Ту није могла да ме победи. А све је у мом животу могло да буде другачије...

(Блиц Жена)