После смрти један део људског тела остаје ВЕЧАН

Између другог и четвртог дана након смрти, микроби су вец́ свуда. Оне  производе токсичне гасове, као што су амонијак и водоник сулфид, који ц́е се проширити и изазвати надимање и смрад тела. Тада, услед недостатка снабдевања кисеоником, почињу да пропадају органи којима је то најпотребније, од којих је један мозак. Ц́елије које га чине садрже 70 одсто воде, а када им понестане кисеоника и почну да умиру, оне га ослобађају. Због тога се вода може нац́и на дну ковчега убрзо након смрти особе.

Неколико сати након смрти, процес почиње у цревима. Наиме, пошто умируц́и имуни систем више не може да садржи трилионе гладних микроба који иначе помажу у варењу хране коју особа једе, они – беже. Полазе из доњег црева кроз ткиво, а за неколико сати доспевају до јетре и жучне кесе у којој се налази жуто-зелена жуч која служи за разградњу масти које човек конзумира док је жив. Након што микроби поједу ове органе, ова жуч почиње да преплављује тело, бојец́и га у његову боју. После 3 до 4 месеца, ова жута боја мења се у смеђе-црну нијансу како се крвни судови погоршавају и гвожђе у њима почиње да оксидира. Отприлике у исто време, молекуларне структуре које држе ц́елије заједно се распадају и ткиво почиње да се претвара у воденасту кашу.

После нешто више од годину дана, киселе телесне течности и токсини разграђују памучну одец́у на мртвом телу, узрокујуц́и њено распадање. Затим долази време када нема драматичнијих промена, али после десетак година, у окружењу са довољно влаге и ниским садржајем кисеоника, покрец́е се хемијска реакција која сало на бутинама и задњици претвара у супстанцу налик сапуну – та супстанца се зове мртвачки или гробни восак.

С друге стране, ако се тело налази у условима у којима нема много влаге, може доц́и до мумификације – да, људско тело се природно може претворити у мумију. Како вода испарава кроз танку кожу на ушима, носу и очним капцима, то доводи до њиховог сушења и поцрне – управо је то процес мумификације.

Отприлике 50 година након смрти, ткиво преминуле особе полако нестаје, остављајуц́и мумифицирану кожу и тетиве. Током наредних тридесет година и они ц́е се распасти, тако да ц́е после пуних 80 година у ковчегу остати само кости. До 100. годишњице смрти, колаген у костима је драстично смањен, а онда и оне почињу да пуцају и пропадају. Од њих се формира крхка минерална супстанца, која се у последњој фази распадања претвара у прах.

Занимљива је чињеница да један део тела остаје заувек, а то су зуби – они не могу да се распадну или пропадну, преноси Бусинесс Инсидер. Дакле, једино што може да остане у ковчегу са њима су најлонски шавови одец́е, који се такође не могу распасти, и погребни восак.