Он је у Немачкој провео 20 година, где је отворио и своју грађевинску фирму.

„Десет година сам радио као зидар. Три године као надзорник, имао сам људе испод себе, а последњих седам година сам имао своју фирму“, додао је.

„Радио сам на највећој железничкој станици у Европи, тада сам био пословођа. Тада сам био у вези са једном Немацом. Била је лепа али је била ‘зијанћер’. Ја сам се тог дана нешто посвађао с њом, а у том тренутку је за немачке услове било превруће, типа 38 степени. Сећам се, горе нисам имао ништа, само доле неки шорц. Дуга је плоча била ту, а на средини онај пластични WЦ. Сваки дан се то чистило јер то смрди од врућине. И ја сад уђем унутра, ту су решетке, на врху WЦ-а, изнад мене. Гледам кроз решетке, нигде ничега, само сунце. И појавио се један мали облачић и иде према сунцу. И тачно га сунце почиње да потрпава и то иде брзо. Ја сам се изнервирао на све, рекао: ‘Иза облака сунце сија…’ И нешто контам: ‘Чија си ноћас, чија’.“

"Два месеца сам спавао напољу"

Лепи се присетио својих почетака када се преселио у Немачку.

„Ја сам прво два и по месеца провео спавајући напољу, по клупама. Нисам имао шта да једем. И то сам стигао у фебруару, на зиму. Фебруар, март и половина априла. Онда сам отишао у њихов Црвени крст, нашли су ми смештај са оним пијанцима, алкохоличарима и бескућницима. Ту сам завршио у почетку. ‘Лепи’ сам добио надимак када сам почео да радим. Мени је у почетку било тешко, на грађевини сам почео да радим као помоћник. И то је била та или срећа или несрећа, било је неких 150 људи, нека се хотелчина велика правила у Берлину. Ја нисам памтио имена, већ сам сваког звао ‘Лепи’. ‘Лепи, је ли ти треба нешто?’, тако сам ја питао, јер нисам памтио имена. И онда, касније шта се дешава, ја после три и по месеца постајем мајстор, што је било немогуће. У Пазару се никада нисам бавио грађевином. Видео сам да имам за то шлифа и дара“, прича Лепи.