Након сахране супруга Павла Вуисића отишла је 7 дана на море

Павле Вуисић, један од најупечатљивијих глумаца југословенског филма, био је човек супротности: уметник који није волео уметност којој је припадао, глумац који није желео да глуми, легенда која је презирала славу.

BloombergAdria.com

Своју најупечатљивију анегдоту имао је у филму Отац на службеном путу, али га нису сви памтили само по хумору. Многи су за Павла знали да кажу да је прек човек.

Ипак, управо та његова искреност, нетипичан поглед на професију и скромност која је граничила са потпуним повлачењем из света медијске пажње, учинили су га једним од највећих икада кад је у питању домаћа кинематографија.

Раде Шербеџија је, присећајући се тренутака проведених с Вуисићем и редитељем Живорадом Павловићем, пренео готово поетску дефиницију његове величине. „Знаш ли зашто је Вуисић најбољи?“ питао је Жика. „Зато што не глуми.“ У тоталу – обичан човек. У крупном кадру – свемир. Без речи, без покрета, с погледом у даљину који стане време. То је била његова уметност: да не ради ништа, а да изазове све.

BloombergAdria.com

Вуисић је глуму посматрао као посао у којем препознаје апсурд, али и одговорност. Био је огорчен због лицемерја света у којем је живео и глумио, често разочаран системом, људима и правилима. Био је песник затворен у телу глумца, али без потребе да своју поезију икада преточи у стихове – изражавао ју је тишином, погледом, одсуством свега сувишног.

Као и цео свој живот, и смрт је желео да задржи само за себе. Када се разболео, нестао је. О њему је знала само његова супруга Мирјана. Није желео сажаљење, није желео помпу, а најмање комеморације с говорима и погребним протоколима. И сам је рекао: „Немој случајно да ми организујеш ово“, алудирајући на комеморацију свог колеге Бате Јанићијевића.

Његова сахрана прошла је тихо, без читуља, без присуства јавности, без помпе. Само Мирјана и свештеници. Поп није знао кога сахрањује. Љуба Тадић је тек случајно сазнао, данима касније. И док су телефони у Удружењу глумаца непрестано звонили, Вуисић је већ био тамо где се не глуми, где се ћути – заувек.

До краја је остао доследан себи. Човек који је знао све, заситио се света и одлазио тихо, као што је и живео – без поздрава, без аплауза, без последње сцене. Његова Мирјана, која га је волела и разумела, испоштовала је сваку његову жељу. А затим, само седам дана након сахране – отпутовала на море. Можда да ћути поред мора, као што је он ћутао поред Саве, уз ракију, уз своје најближе.

Јер за неке величине, тишина је најдостојнији аплауз.

Стил