НЕ МОЖЕ ДА НАЂЕ 15 МИНУТА: Ведрану син није посетио 4 месеца

Од тог тренутка Ведрана је рекла дса неће више да се бави писањем већ ће да се посвети лечењу. Обратила се пратиоцима на службеној страници и почела да дели детаље болести и лечења. 

Она је на својој страници Рудан.инфо објавила текст под називом "Полицајци у мојој глави" у којем се расписала о раку и препричала разговор с психологом.

- Кад имате рак, само вам се он мота по глави. Знам! Знам! Знам! Морам мислити позитивно, не мислити на рак него на лепе ствари. Шта су лепе ствари? Пензија од 460 еура, а лекови су ти 100 евра, а преглед 640 евра? Бити срећна јер имаш мужа који око тебе скаче и који не би смео знати да ти се по глави мота само једно? Данас сам преко интернета наручила јакну за 32 евра, Л, имам десет кила мање, то је лепа ствар? А што ако…- написала је.

После је наставила да пише веома критично дотичући се породице и њене улоге коју она има у овој борби: 

- Недавно сам прочитала како наш познати новинар раздрагано изјављује, деца су наша највећа срећа и смисао живота. А да мислим на своје дете? Мислим, мислим. Је ли ми икад било смисао живота? Није. Јесам ли читав живот чинила све да бих му помогла у сваком тренутку? Јесам. Па ипак, то моје дете које волим, у четири месеца моје болести не може наћи петнаест минута времена за мене и посетити ме?! Руку на срце, бићу сасвим искрена, да ли ме то жалости? Искрено, најискреније, не. И телефон је сусрет. Пријатељица ми је рекла, иди код психијатра, пробај. Психић? Никад нисам била код психијатра, можда сам болесна, данас су сви депресивни, ако нећу бити сад, кад ћу? Гутаћу таблете и бити срећна.

Је*ига. Психић ми је рекао, нисте депресивни. 'Реците, шта вас мучи?'. 'Ништа ми се не ради. По читав дан лежим, гледам серије, читам књиге и с времена на време с ужасом разгледавам неред око себе'. 'Зашто вас то брине? Коме полажете рачуне? Ако нећете сад да радите шта вам је боља, кад ћете?'. 'Строго сам васпитана, да мој тата види разбацане књиге на мом столу у боравку, лекове на радном столу, судопеу крцату суђем које ће мој муж стрпати у машину, али бих могла и ја…'. 'Ваш тата, ваша мама и остала екипа, гарантујем вам, никад неће доћи на ваша врата и љутити се на неред. Они су само полицајци у вашој глави које требате избацити…'. 'Полицајци?'. 'Ведрана, имамо полицајце у глави који нам диктирају на који начин морамо бити 'добри'. Треба их ође*ати', наравно да није рекао 'ође*ати', господин је пристојан. 'Шта вас још чини несрећном?'. 'Дете. Али то је нерешиво…'.- наставила је она, па претпоставила шта би било да има неки други тип рака: 

- Испричала сам му детаље. 'Како ћу из те приче?'. 'Једноставно. Ви своје дете не можете променити, никако и никад, али можете себе. Прихватите га онаквог какво оно јест, спустите тон и суочите се са својом нарцисоидношћу. Престаните у себи да понављате како се оно могло догодити мени, мени, баш мени? Догодило вам се и живите с тим. Изаберите сами начин. Разговарати другачије, не разговарати, свакако се не враћати у прошлост и налазити грешке у корацима. Готово је. Не гледајте стално старе филмове'. 'И рак ми је стално у глави'. 'Зашто?'. Које питање. 'Зато јер је опак, зато јер је преживљавање занемарљиво, зато јер ми се живи…'. 'Били бисте срећнији да имате неки 'бољи' рак, неки где је постотак излечења 95%?'. 'Да, била бих срећнија'. 'А не би вам пало на памет да бисте се баш ви могли наћи у оних 5%?'