РАСТА О ОДРАСТАЊУ: "У Сребреници сам чувао краве"

Стефан Ђурић Раста недавно је говорио о свом детињству, животу у Приштини, Сребреници, али и најлепшрем периоду које му је остало у сећању.

BloombergAdria.com

Репер је евоцирао успомене и открио како је изгледао живот у Приштини од 1989. до 1999. године.

Приштина

- Мало смо у другачијим условима живели, просто, расли. И у неким условима који нису били баш уобичајени за децу. То се тек касније схватило, пошто сам ја рођен сам у целој тој ситуацији. Од краја 80-их када је кренула да се заоштрава цела ситуација на Косову. Тек када сам отишао с Косова схватио сам да ми живимо гетоизовано све време. И да то није нормалан начин живота и да, као, тако деца не треба да живе. Деца треба да живе потпуно другачије. Али ми смо, некако, просто, се навикли на то. Дружили смо се по кућама и некако смо се трудили да увек одржавамо тај дух колико-толико нормалан, здрав. Да некако функционишемо. Али, опет, кажем, ја сам се тек после шокирао када сам отишао. Знаш, као филм, оно, ундергроунд. И мало, док се привикнеш на нормалан тек онда схватиш у ствари, шта је тај неки живот. Највеће је што сам ја тек у Сребреници, као, разумео шта значи то. Да ти, као, кроз детињство идеш и да нешто, као имаш неку колико-толико слободу. И, ајде, да кажемо, на крају тек у Београду сам заиста видео шта је то. Шта је то неко детињство. Слобода и детињство, да - говорио је Стефан за Телеграф и додао:

- Ја сам стварно рођен у Приштини. Код мене у разреду, ја мислим да смо само мој друг Харис и ја рођени у Приштини. Сви су се рађали у Скопљу јер је тамо било доста безбедније и тако даље. Ја сам се родио у Приштини и стварно сам био доста везан за то место, јер су и моји били локал патриоте, генерално.

BloombergAdria.com

Мала Албанка

Стефан је признао да никада није правио разлике, а и дан данас се сећа мале Албанке која је са њим играла фудбал.

- То је заиста било много смешно. Ми смо играли фудбал изван зграде и заиста је била једна мала Албанка, преслатка је била и била је изузетно талентована, стално је играла фудбал с нама. Била је страшно талентована и волела је једноставно да игра фудбал с нама. Знаш кад дође до тренутка када уопште не знаш како да објасниш да можда не бисмо требали бити ту заједно, сви. И то је било од тужног до некако смешног тренутка.

Неко треба да нам објасни да можда, знаш, треба да кренемо кући, да можда родитељи брину, ситуација није баш наивна. Једноставно, то су неке необјашњиве ствари. Сећам се да је у неколико ситуација било тако да смо међусобно играли рата, овај део против другог дела, гађамо се камењем, и увек би нешто та мала Албанка стала на нашу страну, била је доста на нашој страни и никад се није бојала. То је било невероватно. Баш бих волео да знам шта се сада дешава са њом.

Живот на Косову

Репер је говорио о ситуацији и животним навикама које су увек желели да испоштују без обзира на ратно стање.

- Сећам, да ли је то је то и тај неки српски инат и храброст нека, како смо ми опуштено реаговали на експлозије, на било какву пуцњаву, на нешто, то је тако било уиграно. Ми смо сви знали шта треба да се ради у ком моменту, то су невероватне ствари. За људе и пријатеље који су нам долазили из Београда то је било страшно. Оно дођу, сврате нам у госте, за њих је ти било паранормално. Јер то се седало у кафићу и очекивало се да може бомба нека да падне, а опет се седело у кафићу и пила се кафа, значи није се одустало од животних навика. Доста је било паранормално, осећало се наравно у сваком моменту да ће ту да се закрви и да ту неће бити нормалног живота, али смо се ми некако трудили да колико је год било могуће да га држимо.

У Сребреници чувао краве

- Искрено, то су мени можда најлепша стварна осећања из детињства. Јер сам имао прилику да јашем коње, да чувам краве, да се дружим са животињама, да нон-стоп будем у покрету. Сећам се док сам живео тамо већ сам се био навикао и баба са којом сам живео је морала негде да иде на два, три дана. И баш у тој ситуацији се деси да дођу, да ме виде родитељи. Отац и мама дошли су у посету из Приштине да ме виде. И сад као, баба треба да иде и сад ја видим мој родитељ уплашени као, па како сад, као шта, како ћемо ми, као разумеш, да останемо живе животиње и баба каже: "Ништа ви не брините, Стефан све зна, само ви за њим, полако". И знам да то моја мама прича дан данас, каже ја не могу да верујем да идем за њим, не препознам своје дете, а он иде од животиње до животиње с њима, све што треба, поприча, нахрани и очисти, све их зна. Баба је стално потенцирала на томе џаба мојим родитељима школа, кад не знају ништа, ни пола ствари које ја знам да урадим.

Никада није правио разлике

Раста је открио да без обзира на све што је прошао никада није правио разлике међу људима и местима.

- Моја породица и ја, да кажемо шира фамилија, преживели смо разна расељавања, у правом смислу. Чак и у Хрватској, и у Босни и на Косову. Никада нисам имао порив да заиста неког мрзим или да према неком имам неки анимозитет или да неког нешто не волим и апсолутно ме никад ниједна ситуација у којој сам се у животу нашао, није ме одаљала, увек ме је направила бољим човеком и приближила свим тим људима.

Курир