МЕШИНО ПОРЕКЛО "Зашто се ви Мехмеде изјашњавате као Србин?"

Мехмед Меша Селимовић, један од најважнијих писаца 20. века с простора бивше Југославије, аутор романа Дервиш и смрт, Тврђава, Острво и многих других, рођен је 1910. године у Тузли, у муслиманској породици. Иако пореклом Бошњак и рођен у средини са јаким муслиманским идентитетом, у једном тренутку свог живота јасно је рекао: "Ја сам Србин, муслиман по пореклу." 

Ова изјава изазвала је и тада, а и данас изазива бројне коментаре, недоумице и тумачења.

Културни и језички идентитет

Меша Селимовић је целог живота писао на српскохрватском језику, а његово дело дубоко је укорењено у српској и српско-црногорској књижевној традицији. Живео је и радио у Београду, где је постао члан Српске академије наука и уметности. Сматрао је да духовно и културолошки припада српском народу.

У својим есејима, посебно у аутобиографској књизи Сјећања, Селимовић истиче: "Моји су муслимани по вероисповести, али су Срби по језику, култури и свести."

За њега, појам "нације" није био искључиво везан за религију, већ за језик и културну припадност.

BloombergAdria.com

Искуства из рата и поратних година

Током Другог светског рата и непосредно после њега, Меша је прошао кроз личну трагедију – његовог брата су партизани погубили без суђења, што га је дубоко обележило. У Сарајеву, где је у то време живео и радио, почео је да осећа друштвену и институционалну изолацију, јер је покушавао да истражи околности братове смрти.

И сам је говорио да му је Београд пружио сигурност, прихватање и слободу израза које није налазио у Сарајеву. У том смислу, Београд је постао његов духовни дом, а српски културни простор онај у којем се осећао највише "својим".

Одбијање националних етикета по религији

Селимовић је био дубоко разочаран идејом да се национални идентитет одређује искључиво по верској припадности. Иако је по рођењу муслиман, није прихватао аутоматску идентификацију са бошњаштвом, које у његово време још није било јасно дефинисано као посебан национални идентитет (Бошњаци су као посебна нација признати у СФРЈ тек 1971. године, а широко прихваћени тек деведесетих).

"Не могу прихватити да ме вера сврстава у народ. Ја нисам верник. А вера је једини разлог да се муслимани сматрају посебним народом."

BloombergAdria.com

Слобода личног избора

У друштву где је национална и верска припадност била често предодређена рођењем и колективним осећајем, Селимовић се усудио да изабере идентитет који је, по њему, највише одговарао његовој свести, језику, култури и начину размишљања. Његово опредељење да се изјасни као Србин било је чин личне слободе, чак и ако је изазивало неразумевање и критику.

Једном приликом, на загребачком Књижевном кутку, Меши Селимовићу је од стране организатора постављемо питање од ког се очекивало да ће од Меше издејствовати неку врсту провокације – Зашто се ви Мехмеде Селимовићу, од оца Алије и мајке Паше осећате као Србин?

Његов сталожен одговор који је уследио без размишљања утишао је целу салу – "До 1941. сам се осећао Србином, а нисам се питао зашто. Од 1941. знам зашто сам то."

Изјашњавање Меше Селимовића као Србина не може се посматрати црно-бело. То није била политичка провокација, већ резултат сложених личних уверења, културне оријентације, интелектуалног формирања и дубоког разочарања у ригидне идентитетске поделе по основу вере.

Данас, његово дело припада и Србима, и Бошњацима, и свима који у њему налазе универзалну поруку о људској борби, достојанству, трагању за истином и унутрашњој слободи. Јер Меша Селимовић је, пре свега, припадао књижевности – а она, када је права, увек превазилази границе нације, вере и политике.