НИЈЕ ПРИВИЛЕГИЈА НЕГО ПРАВО: Живот особа са инвалидитетом

Удружење „Феникс“, основано 2010. године у Београду, окупља особе свих категорија инвалидитета. Кроз бројне иницијативе и јавне наступе, активно се залаже за побољшање услова живота и пуну друштвену инклузију. Члан је Светске уније особа са инвалидитетом (WДУ), и једна је од ретких организација која јавно прозива институције због занемаривања законских и моралних обавеза према овој маргинализованој групи.

BloombergAdria.com

Како бисте оценили приступачност Београда за особе са инвалидитетом?

Приступачност је врло лоша. Иако постоје појединачни покушаји унапређења – као што су рампе испред нових објеката – већина јавног простора није прилагођена. Тротоари су често закрчени возилима, контејнерима и бандерама. Рампе су често стрме и непрактичне, а многи објекти су потпуно неприступачни.

Који су највећи изазови са којима се суочавате свакодневно?
 

Највећи проблеми су:

• Неприступачне пешачке стазе и прелази.
• Непостојање приступачног јавног превоза.
• Објекти без лифтова, рампи и прилагођених тоалета.
• Недостатак звучне сигнализације, Брајевог писма и јасних ознака.

То су препреке које нас свакодневно онемогућавају да функционишемо самостално и достојанствено.

Да ли су школе, домови здравља и општине адекватно прилагођене?
 

Генерално, нису. Новији објекти понекад имају рампе, али су често лоше изведене – без рукохвата, под превеликим нагибом. Унутра обично недостају прилагођени тоалети и сигнализација. Већина постојећих установа и даље није прилагођена, а инспекција то толерише.

Колико је компликован процес одласка на посао, школу или болницу?

Веома. Ако и обезбедимо превоз, треба прво стићи до станице, што је само по себи тешко због препрека на тротоарима. Таксији прилагођени за колица су ретки и скупи. Често зависимо од помоћи других, а све то ствара додатни стрес и несигурност.

Да ли постоје позитивни примери када је реч о приступачности?

Има примера – неки нови тржни центри и јавне зграде су приступачнији. Такође, поједине општине су показале иницијативу. Међутим, то су ретки и изоловани случајеви. Потребна је државна стратегија и системска контрола, не само ентузијазам појединаца.

Колико је важна медијска видљивост особа са инвалидитетом?
- Веома.

„Медијска заступљеност је јако битна за особе са инвалидитетом.“

Без медија, наши проблеми остају невидљиви, а институције се не осећају одговорнима. Потребно нам је више простора у јавном дискурсу, не као сажаљење, већ као равноправни део друштва.

BloombergAdria.com