Водитељ РТС-а доживео удес, остао непокретан

Радио водитељ Жељко Стефановић био је и остао синоним за добар глас и право новинарство. У јеку своје популарности крајем осамдесетих и почетком деведесетих година био је миљеник женске популације. А онда је доживео стравичан удес. О детаљима, као и зашто је нестао за сцене недавно је причао, када је уједно и први пут појавио у јавности после скоро две деценије. 

Жељко, кога јавност памти и као бившег мужа певачице Маје Маријане, недавно се појавио као водитељ на једној београдској манифестацији.

- Ја сам на Радио-Београду и даље, добио сам и златни микрофон. У јеку популарности сам имао саобраћајну незгоду 1991. године, сви су погинули сем мене. Већ 20 година ме нико није звао из моје телевизијске куће, и не знам зашто је то тако - рекао је Жељко за домаће медије. 

BloombergAdria.com

Жељко Стефановић данас води култну емисију "Време спорта и разоноде". Након тешке саобраћајне несреће добио је нову шансу да живи, поново је проходао и одлучио да је пречица до љубави њено давање другима.

- Име сам добио тако што ме је мајка, иначе наставница руског језика у Основној школи "Марија Бурсаћ", баш желела. Моја Драгица. Дракче од миља, за мене и све друге, од породице до ђака. Били би потребни сати да је опишем, баш сам поносан што је мене одабрала за сина и што је рода слетела у Вјекослава Ковача 14. На Звездари, где звезде сијају најлепше на свету.

Звездару је напустио и због тога неизмерно пати. Мир је пронашао у Смедереву, али љубав према фудбалском клубу Хајдук и Олимпу заувек је са њим. 

- Не живим више на Звездари, и често сатима и ноћима патим због тога, али Хајдук је са мном и у Смедереву, где сам сада. Сашили су ми тепих за спаваћу собу с грбом Хајдука, урамио сам неке слике са уласка у више рангове такмичења, имам заставице, привеске, значке. Куд ја, ту и Хајдук. "Голуб са Лиона", био и остао. Где год да сам. И, наравно, и даље гледам утакмице. На нашем терену све, без обзира на то да ли је зима или тропске врућине. Е ту, на тој адреси сам нашао ону чаролију живота, посебну врсту заједништва, и велике прославе попут рођења ћерке, биле су тамо, а где би друго? И докле год будем на својим ногама, зна се где сам недељом пре подне, тамо "где ми је урезан пупак", како је у шали говорила моја бака Анђа.

Вољену мајку Драгицу изгубио је пре три године.

- Кад смо у фебруару 2022. године, по њеној жељи, кремирали моју мајку, мог вољеног Дракчета, почасну стражу држали су управо фудбалери Хајдука у црвеним тренеркама, ставили су јој и заставицу клуба на сандук, чували су је док се гвоздени капак у капели није спустио - открио је Жељко.

BloombergAdria.com

Кобни 15. јун 1991. променио је све

Баш у тренутку када је обожавао свој живот и налазио се на самом врху славе, Жељко Стефановић доживео је тешку саобраћајну несрећу.

- Најтежи случај је, свакако, био 15. јуна 1991. године, по завршетку моје ТВ емисије "Да питамо заједно", кренуо сам да водим хуманитарни концерт у Нишу, за изградњу дечје болнице. Неко је, од оних који седе у канцеларијама, нажалост лоше израчунао да можемо да стигнемо до Ниша за сат времена колима и догодила се истинска трагедија. Данас нема о томе ни слова на интернету, тада га није било, али јесте било језиво. Погинули су мој дивни колега и велики пријатељ, музички уредник Радио Београда Марјан Каран и фини младић који је возио, Јовица Митић из Ниша.

Мислим да је имао тек 23 године, каква туга. Какав младић, као вила! Ишли смо брзо, журили да стигнемо и када смо прешли у средњу траку, која је сва била израубована од камиона, полетели смо крајње десно, дотакли траву, меко тло, одлетели опет лево назад све до прве траке и... Хууууууууу... Само се чуо вентилатор, још мало поломљеног стакла и - крај. Мислим да је вечност прошла док су људи изашли из кола и пробали да нам помогну. Марјану, нажалост, није било спаса, Јован је преминуо ујутро у Клиничком центру у Београду. И данас захваљујем богу што преживех.

Први који је чуо шта се догодило и одмах је дошао је Радиша Урошевић, који ми се заиста нашао у невољи, као прави пријатељ. Нема кога није било, Џеј је дошао одмах сутрадан. Опколила га деца, а он каже: "Децо, даћу вам свима аутограм, немојте само сада. Много сам тужан, друг ми се бори за живот, немојте сада", и стварно им се свима испотписивао после, велика звезда је био. Па Раде Јоровић, Милан Бабић са супругом Радом, Драгана Катић, Екстра Нена ми је сваког четвртка доносила једну ружу. Била је и група Кербер, они су били организатори концерта у Нишу. Црвена звезда ми је послала чувеног доктора Бранка Нешовића да ми прегледа кук, рекао је да је све перфектно урађено, само треба стрпљења. И имао сам га, морао сам да га имам.

Шест и по наредних месеци био сам непокретан, али сам се борио из све снаге, кад сам могао, вежбао без предаха. Сати и сати вежбе уз стрпљиве лекаре и физиотерапеуте уродили су плодом. "Људи, ја ходам", тако сам рекао кад су ме први пут ставили у базен Селтерса. После нису могли да ме избаце из воде, никако. Била је то година у којој је ескалирала моја популарност, која, макар мени, искрено говорим, никад није била по вољи. Био сам срећан што радим оно што волим и то ми је било довољно за цео живот.

Ипак, ваља рећи, тог јуна имао сам попуњен нотес с гостовањима сваког викенда, укључујући и дочек Нове 1992. године. Морао сам, наравно, све да откажем, али глава је била на раменима, а претходно, кад су ме донели у болницу, изгледао сам као да ме је прегазио воз или да сам имао 15 рунди с Тајсоном. Лице непрепознатљиво од крви и удараца по врелом друму, кук скроз излетео из лежишта, нога лелујала као код лутки марионета, преломљена лопатица, рука непокретна наредна три месеца. Хитна операција помогла је да останем читав, захвалан сам доживотно докторима Дамјановићу и Глишићу, односно медицинској сестри Зорици Лазић. 

Највећу животну подршку, своју мајку Драгицу изгубио је 2022. године.

- Мајка је преминула, осам последњих година њеног живота нисам испуштао поглед са ње, ишли смо по лекарима свакодневно, нисам дао да јој фали било шта, пре бих умро него је послао у дом и чувао сам је до последњег даха. И он се догодио на кревету у њеној соби, међу својима, у загрљају вољене унуке Анђеле и уз мене, наравно. Ево, неки дан јој је било три године, никад је нећу прежалити. Тата је, такође, променио адресу пре годину и по дана, а ћерка отишла својим путем. Друга је одавно у браку. Од куће пуне народа, наједном ја сам, у стану у коме све подсећа, од тањира, преко столњака, пешкира, фигурица у орману, штекера... Нисам могао да издржим дуже. Нисам имао дилеме куда ћу, јер сам добар део младости провео у Смедереву, где ми је и сада брат, продао сам стан на Звездари и доселио се крај Дунава - рекао је Жељко за Курир.  

(Hello)