"НЕМА ИЗГУБЉЕНОГ ВРЕМЕНА": Пропуштене прилике су потребне

У тако тешким тренуцима када на тас стављамо своје одлуке и жеље околине, потребно је покушати пронаћи праве одговоре у вери. Шта је та грижа савести коју осећамо због пропуштених прилика и какав је однос вере према таквом наметању норми околине, пише Никола Кнежевић, у свом есеју "Feeling left behind или уметност поређења."  За њега можемо рећи да је по сведочанству из дипломе правник, по опредељењу боготражитељ и човекотражитељ. 

FEELING LEFT BEHIND ИЛИ УМЕТНОСТ НЕПОРЕЂЕЊА

Знате онај осећај који вас изнутра, из стомака гризе и говори вам да сте збогсвојих погрешних животних избора неповратно потрошили неке године вашег живота ("младост") и пропустили да урадите ствари за које ваше окружење сматра да је тад била прилика да се ураде? А да сада... више нема времена за њих.

Овај феномен није непознат савременој популарној психологији (поменимо ту Џордана Питерсона, на пример) који га именује синтагмом " left behind (in life)".

Наиме, пошто нисмо изолована бића, окружење утискује у нас од малих ногу своја очекивања, за која на крају поверујемо да су наше искрене жеље. И развије се ту на крају једна жеља, али само та да се уклопимо у оно што желе други.

Поменути непријатни осећај може тад, кад схватимо да смо нешто у животу пропустили, бити јако погонско гориво за увећани труд и рад, за трку и вратоломију да би се ухватио корак са тим неписаним очекивањима (не и са Божијим заповестима или природним моралом) маскираним у наше жеље. За пут право у бесмисао. 

Ако наседнемо на ту замку нечастивог, да треба нешто у свом животу да
"надокнађујемо"; да би "сустигли"; остале и уклопили се у оно што се сматра нормалним и пожељним, тиме почињемо да палимо у себи доживотни пламен незадовољства, паклени осећај вечитог каскања за наводно "бољима" од себе, улазимо у трку којој нема краја, трку не са другим људима, него са њиховим утварама које смо сами створили, у којој на крају увек губимо а у којој нас нико ни не тера да учествујемо осим нас самих.

Наравно, нормално је да се, када увидимо свој недостатак, кајемо због узрока који су до њега довели и трудимо да га супротним понашањем у будућности уклонимо и тиме се на неки начин искупимо за њега, али ако грозничаво претерујемо у томе, и то поготово да би у себи пригушили осећај инфериорности пред другима, ми тада на делу одбацујемо Христову Искупитељску жртву коју на речима исповедамо. Сулудо покушавамо да нешто додамо на подвиг Онога који је једном за свагда платио Својом крвљу за грешке, промашаје и недостатке сваког од
нас и тиме нас од њих ослободио. Мучећи се да се искупимо за неуспехе у овоземаљским стварима, заборављамо да је свако од нас већ победник тиме што је Христом искупљен од највећих непријатеља - смрти и пролазности. 

Када пристанемо да се поредимо са другима и увидимо како смо наводно мање постигли, зарадили, завршили, како возимо лошији аутомобил – а то нам неће бити тешко у садашњој епохи друштвених мрежа и на њима владајуће капиталистичке свести са својим императивом конкуренције – таквој лудачкој анализи нема краја.

Јер док се ми упињемо и трудимо да тог наводно успешнијег човека
сустигнемо, он исто тако ради и напредује у свом животу. Када ми будемо возили аутомобил који он вози, он ће возити још бољи и скупљи. Будемо ли постигли квадратуру стана коју он има, он ће тад живети у још већем. Свет не стоји. И тако ћемо увек бити неколико корака иза њега, или неког другог! Да ли нам то треба, да тако себе мучимо?

Пред нама је, као и увек, избор. Или да на свој давни пропуст гледамо као на рупу због никад узидане цигле у здање нашег живота због које цео зид не стоји добро, и потрошимо цео живот на попуњавање те рупе са никад довољним бројем цигли (читај: на каскање за другима)...

Или...

Пошто очигледно тај први избор лагано претвара наш живот у паклено
шкргутање зубима док нас, још пре смрти, као што Библија описује, једе црв који не умире, да ипак допустимо себи закључак да није ТО истина о животу. Јер нуди једино очај. Не даје икакву перспективу ни утеху. Превише жуља.

А свест да смо непоновљиво дете Божије нам даје могућност да живимо.

Колико год нам, због обмане чулном стварношћу некад било тешко да у топоверујемо, свако од нас има свој пут, непоновљив и тајанствен, једино Богу знан.Пошто су личности, увек јединствене и непоновљиве, те које учествују у историји, и свака животна ситуација у којој се оне нађу је у нечему јединствена и непоновљива, дакле никад до краја упоредива са другим ситуацијама других личности. Ово нас чува од малодушности у тешким тренуцима али и од преузношења над другима у моментима успеха. Ко, онда, од оних који нису ходали нашим ципелама (дакле, сви
остали) има право да нас ставља у Прокрустову постељу својих мерила?

А ево још једне истине, можда још теже за прихватање јер директно рањава наш его.

Не постоји изгубљено време и пропуштене прилике! Сви ти наизглед улудо бачени сати, дани и године, чак деценије, погрешни избори, страх од неуспеха који нас је кочио, промашене љубави и пријатељства су нам очигледно БИЛИ ПОТРЕБНИ да би постали све оно што смо сад. Да није тако, Бог, као једини Сведржитељ свега што је створено, не би допустио да нам се десе ствари које су нам се десиле. А пошто јесте тако, онда је време иза нас имало своју сврху а ми очигледно нисмо били толико паметни и брзи за промену као што смо мислили. 

Ове две истине су краци крста на чијим оштрим ивицама нам ваља распињати своју страст за поређењем са другима и своју тугу за пропуштеним приликама. Једини други избор осим овог нам је очај, бесмисао и завист према ближњима.

Погледајмо сада тог нашег недавно дипломираног академског грађанина. Или оног срећно ожењеног познаника (за ког говоре да је "ухватио прилику док још има времена"). Хајде за почетак да констатујемо да ми уопште и не знамо који му је био мотив да постигне и уради то што је постигао и урадио – и тиме свако наше даље поређење са њим губи смисао. Некад је у питању лична амбиција, или директни притисак неких блиских људи, или потреба за надомешћивањем нечег што није имао а ево сада има. Често је пак у питању оно што је и наша тема овде – потреба да се човек уклопи у друштвене норме, у оно што се сматра пожељним.

Да ли нам је јасно да је том нашем познанику, ако је све то урадио само зато да не би "штрчао", горе него нама! Не постоји добра ствар коју можемо урадити ако нам је мотив уклапање у пожељан образац – само ради уклапања. То је као улазак у погрешан воз – свака станица до које нас доведе је погрешна. На томе му завидимо? Друштвене норме и императиви су за оне који желе да се уклопе у просек; за
личности пак Богу опредељене и окренуте, слободне синове и кћери Божије су божанске заповести, и ништа друго. Ко нормалан жели да буде просек због саме просечности?

Наравно, колико год био Личност, нормалан човек ће прочитавши ово
помислити да није баш толико јединствен и непоновљив да не би никад и ни на који начин могао бити измерен и упоређен са ближњима. И у праву је. Једини људи са којима смо позвани да се упоређујемо су Богочовек Исус Христос и његови Свети. Неупоредиви Богочовек као вечни и идеални узор свима нама, са Којим се ваља поредити искључиво да бисмо увидели шта нам недостаје. Његови пак Свети, почевод оних из првих векова Цркве па до просијавших у нашим данима, као наши водичи ка Христу, као они чијој палој природи смо блиски, чије духовне борбе можемо разумети (нарочито ако су живели у нашем времену) али и духовне победе поновити, и који нам, зависно од конкретног Светог ког изаберемо као свог узора, са његовим јединственим даровима и житијем, ближе оцртавају путеве нашег
животног подвига.

Христовој жртви којом нас је искупио од греха, смрти и ђавола немамо шта додати. Поготово не залудним мучењем самих себе.
Зато, имамо ли другог избора осим да верујемо да нас најбоље тек чека?

Завршено на Богојављење, 6/19. јануара лета Господњег 2023.

Зашто бити део "Културног корена"? Зато што је изузетно важно доприносити култури када се праве вредности заборављају или што цитат каже "Култура је мост између прошлости и будућности." Ми смо ту да пружимо шансу да талентовани људи дођу до изражаја, да се чује за њихов рад, да се чује глас. Ми смо ту да ујединимо сваког човека у лепоти и искрености уметности, као и све уметнике из различитих области.

Уколико желите да будете део овог културног додатка, радове можете слати на следећу маил адресу: nportal.info@gmail.com

Забрањено је свако копирање и преузимање ауторских текстова!