"ТО СЕ У ЦГ НЕ ГОВОРИ!" Затворски цимер о Лаушевићу

Глумац је за живота био осуђен за двоструко убиство у Подгорици, а о његовим затворским данима написао је и књгу "Година прође дан никад" чији је један од главних ликова Никола Калуђеровић, Лаушевићев цимер који је иза решетака завршио због крвне освете.

Никола Калуђеровић из Црне Горе у затвору је завршио јер је осветио смрт Жељка, свог сина јединца. Калуђеровић је преминуо 2020. у 82. години, али је непосредно пред смрт описао је како су изгледали његови затворски дани са Лаушевићем 1993. године у Спужу. Пре неколико година, новинар "Недељника" посетио је Калуђеровића у Црној Гори, а даље у тексту преносимо детаље њиховог разговора у целости.

- Освета је васкрсење у крви. Срећа и задовољство у крвавој несрећи и муци. То је дух предака и потомака дубоко у нама, зов братственика и племеника, вапај земље и села. Заклетва заробљена у кажипрсту пред орозом. Мисао која чека враћање најважнијег и најпречег дуга. Дуга у крви. Аманет пренесен и преношен поганом крвљу нашом. Освета је Црна Гора. Цетиње. Родно место крвне освете. Тамо идем да се уверим зашто убити другог, зашто пуцати у чело, зашто сачмом просути трбух да би се умирила савест, због смрти оца, брата или сина. Без најаве и позива, идем у кућу најчувенијег црногорског осветника, Цетињанина Николе Калуђеровића - започео је новинар своју причу о посети Калуђеровићу. 

- Снег прекрио Његошев град. На вратима, при изласку, у црнини, затичем седамдесеттрогодишњег Николу и нешто млађу супругу Анђу. "Ево ти кључ, ако оћеш сачекај нас у кућу. Ајде, ајде узми слободно, ми морамо на једно мјесто, неодложно. Враћамо се за петнаес' минута", каже ми Анђа.

BloombergAdria.com

Нека, хвала пуно. Доћи ћу за пола сата. Куда идете, питам. "Морамо на синов гроб", вели Никола и додаје: "Брзо ћемо ми, брзо..." Док чекам, у кафани причам о Калуђеровићима. Сви се овде знају у душу. Прича ми комшија о њиховој трагедији.

- Верујеш ли да сваки дан, буквално сваки од тада иду на синов гроб. Била киша, снег, мећава или жаропек. Несрећа је то. Несрећа. Уби им један, августа '87. године сина јединца. Ти знаш што у Црну Гору значи јединац у мајке. Једне вечери, у кафани, заметне се кавга међу неким момцима и Жељко, син Николе и Анђе, тада је имао 23 године, ни крив ни дужан, настрада. Раде Грдинић, старији од двојице браће који су били тамо, опали и уби Калуђеровића. Тај што си га малопре видео, Никола, покушавао је читаву годину да освети сина. Прежао свуда да убије Грдинића. Знали смо да ће се светити - испричао је Цетињанин док су испијали ракију и наставља:

- И Николин брат, стриц убијеног младића, убијен је из освете. Кад је био млађи убио је Перишу Поповића. Прво је покушао да га освети Перишин отац, али га је промашио, па је завршио у затвору, где је и умро. Онда се Перишин брат убио и остаде само један Поповић, трећи брат. Веровао или не, сви су чак и заборавили, мислило се да је одустао, али не. Убио је Николиног брата и осветио свог, 25 година након убиства. Можеш ли веровати? Шта ти је освета...

BloombergAdria.com

- Калуђеровићи су у кући. Зидови су пуни сина Жељка. Десетине фотографија и слика. Један поглед, буквално, најбуквалније, довољан је за болну гримасу родитељску, други и трећи већ прате сузе. 

- Никола, као да сваку реч мери неколико пута. Говорио је: "Не бих никада могао проћи и прошетати том ту улицом, поћи до синовог гроба, да га нисам осветио. Ја сам био потцењен човек, човече."

На питање новинара, Никола је рекао да се је умногоме размишљао шта ће народ мислити о њему ако не успе да освети сина јединца.

- Чекао сам га свуђе. Ма свуђе, човече. Лутам, трагам, неко ми дојави... Па опет исто. Неколико пута сам га сретао у друштву. Једном је био са девојком. Пошао сам код њеног оца и рекао му да је склони од њега да се случајно не деси да њу убијем грешком. Послушао ме. Пратио сам крвника и до Сплита. На крају, деси се да млађег брата убице, Рајка Грдинића, који је такође учествовао у обрачуну у којем ми је убијен син, нађем једне вечери код Светог Стефана, код кафића "Орион" - казао је Никола и додао да се све догодило дана 21. јануара 1989. године.

- Био је са неким у друштву. Викнуо сам му "Ладни", како су га звали, а он је у том тренутку потрчао према предњем делу кола. Опалио сам из пушке и тада највероватније ранио недужног младића, Шофранца, који је био са Грдинићем. Пришао сам још корак, два и кренуо поново да опалим, али ми се пушка заглавила. Вратио сам се неколико корака назад, спуштио пушку на земљу како бих ишчупао чауру. Грдинић се хитро дигао и потрчао на мене. Брзо сам ухватио пушку у ширем простору, док ју је он шчепао у ужем. Вукли смо се за њу. Када смо били лицем у лице, викнуо је - п**до, готов си. Нисам жалио свој живот. Видио сам чисту смрт пред очима, ипак је то био младић у снази од двадесетпет година - узбуђено је говорио Никола па наставио:

BloombergAdria.com

- Он је направио пет-шест доста јаких трзаја. Кроз главу ми је пролазило хиљаде мисли, хиљаде слика. Изненада сам направио нагли и јак трзај назад-напред и пушком га ударио у груди. Пао је на колена. Направио сам још један трзај, отргнуо пушку и ударио га њом. Једна рука му је била на асфалту, другом се држао за моје панталоне. Потрчао сам пет-шест корака назад. Осећао сам се сигурније. Он се, затим, подигао и кренуо према мени. Тада сам опалио. Тада сам га убио - завршавио је своју причу Калуђеровић, који је осуђен и за смрт другог момка, рањеног те исте вечери, али преминулог у болници месец дана касније. 

- Срећнијег човека у Црној Гори није било од мене оне ноћи када сам осветио сина, ово ти искрено говорим. Лакше ћеш проћи било где него на Цетињу да останеш дужан крв некоме. Овде се то вазда рачунало као дуг - истакао је Никола па се присетио и смрти брата.

- Мени је рођени брат убијен у освети, недалеко одавде. Убио је момка на Цетињу, био је у затвору, одлежао, и после 25 година га убију. Мене су при пуштању из затвора, плашећи се освете за братом, питали - смемо ли те пустити Никола. Смете, рекао сам. На братовој сахрани сам одржао говор и поручио Поповићу, убици свог брата - то што си направио, на то си имао право. Тај дуг никад не застарева. Слободно се судите, нећемо вас теретити, нити судски гонити, тако сам им рекао - причао је Никола новинару, а његова супруга Анђа добацила је тада из кухиње да мисли да сваку освету треба вратити.  

Због двоструког убиства и суђења, које је преношено широм Југославије, Никола Калуђеровић осуђен је на двадесет година затвора од којих је одлежао нешто мање од девет. Спроведен је у затвор у Спужу, близу Подгорице, 1989. године.

- Имам осећај да је у затвору било више поштовања него ван њега. Више достојанства сам изнео из затвора него што сам унео. Великих сам ствари доживео у тих осам година. Чак су ме људи и прецењивали - описао је Никола који је стекао много завређеног поштовања не само од других затвореника већ и од саме полиције. 

- Управникова реч је била мала, кратка и ниска у односу на моју. У све ћелије су убацивали онако, ко им налети, једино у моју нису то радили без консултације са мном. Нисам ја пуштао свакакву олош у моју ћелију. Не, богами! Знали су они то и нису ми доводили било какву фукару. Када је на робију долазио неко од рођака и пријатеља полицајаца или управника затвора, а било је и тога, увек су желели да их сместе код мене. Зна да ће им ту бити добро и да су ту на сигурном - испричао је Никола па се присетио да му је најтеже било неколико дана пред годишњицу синовљеве смрти када је ишао на његов гроб.

- Ово остало, остале дане, ја уопште нисам звао затвором. Ја сам био крив. Ја сам се припремао да убијем. Ја сам сам отишао у затвор. Како мени може бити тежак затвор? Боље рећи - како се ја смем пожалити на затвор? То од мене не можете доживети никада - рекао је тада Никола и па се осврнуо на његове цимерске дане са Лаушевићем, који му се придружио у ћелији 1993. године. 

BloombergAdria.com

Жарко Лаушевић дошао је у Николину ћелију, Л-2. Лаушевићи су живели стотинак метара од Калуђеровића на Цетињу, а Николин син јединац Жељко и Лаушевић знали су се и дружили као деца, док Жарко '74. године није пошао за Титоград.

- Жаро и ја смо заједно били у затвору четири и по године. Невероватно смо били блиски. Не могу ти то описати. Нисам имао ни браће са којима сам био тако близак. Не знам да ли је више волео он мене или ја њега. Ипак, чинило ми се да ме није могао више волети него ја њега. То је страшно, невероватно, неописиво. Па, ја сам Жара чувао и пазио да не погреши, не направи грешку - прича Никола и наставља:

- Жарко ми је говорио: "Од овога што сам учинио, Никола, не може горе". "Може, може, Жаро, увек може горе. Како не може", говорио му је Никола а на Лаушевићев злочин имао је да каже следеће:

- Велику је грешку ту направио. Велику. Ипак, пре ћу то опростити него када је, након тога, његов брат Мили рекао тим момцима: "Знате ли ви ко смо ми?" То још више иритира Црногорце. Нису то требали да кажу. Не би се сточили, не би имали конфликт да није било питања - "знате ли ви ко смо ми". Шта има везе ко смо ми, а ко сте ви. Ко смо то ми, а ко сте то ви? Што то значи? - одговорио је Никола новинару "Недељника", па додао како је Лаушевићу био утеха у његвоој патњи.

BloombergAdria.com

Колико су били блиски говори и чињеница да је изнад Николине фотеље стајала урамљена слика његовог јединца Жељка, а коју је насликао Лаушевић лично. 

- Жаро га је насликао да ја не видим. Како је искористио време, богами, не знам. Док смо лежали у креветима, док неко чита, неко пише, тако је он цртао да ја не видим. Пре тога сам му дао синовљеву фотографију, али не за цртање, него за вазда. То је када је имао 21 годину, од 23 су га убили -  причао је Никола па се осврнуо и на то да је Лаушевић за њега писао молбу суду. 

- Жаро је писао молбу суду на основу које сам помилован две године. Невероватан таленат за писање је то. Невероватан. Морам ти нешто рећи. У односу на све остало у животу - људскост, понашање, таленат за писање, сликање - у односу на све то Лаушевићу је, чини ми се, најгоре ишла глума. Верујете ли ми? - рекао је Лаушевићев цимер кроз смех додавши да је једна реченица била пресудна за наслов глумчеве чувене књиге. 

- То су моје речи. Једном ми се пожалио: "Мој Никола, ово време никако не иде, никад година да прође". А ја сам му рекао: "Жаро, богами, година прође, али дан никада" - закључио је тада Никола.