Страшна породична ТРАГЕДИЈА обележила Мијин живот

Пре 102 године у селу Горња Црнућа, код Горњег Милановца, рођен је један од најпознатијих глумаца бивше Југославије, Милосав Мија Алексић. Глумац којег сви знају по комичним улогама имао је тешку животну причу, а за време Другог светског рата замало је доживео трагичну судбину својих колега из средње школе. Када је напунио 10 година, са сестром и родитељима Велимиром и Синђом преселио се у Крагујевац, где је завршио основну школу и гимназију. Тамо је направио прве глумачке аматерске кораке, наступивши у школској представи са 14 година.

Безбрижно детињство прекинуле су страхоте које су донели Други светски рат и немачка окупација. Тада се догодио један од најцрњих дана тог времена. Дана 21. октобра 1941. нацистичке снаге стрељале су у Шумарицама 3.000 људи из одмазде за 10 немачких војника, а међу жртвама је било и 300 школараца. Песникиња Десанка Максимовић, потресена стрељањем ученика, написала је “Крваву бајку” којом је одала почаст жртвама. У сећање будућим нараштајима оставила је стихове "Умрла је мученичком смрћу чета ђака у једном дану".

Тада је Мија Алексић, ученик Друге мушке гимназије, са друговима одведен на стрељану и неким чудом преживео. Ученици су распоређени, а када је на ред дошла касарна у којој је био Алексић, објављено је да је већ убијено 3.000 људи, а одмазда је прекинута. Преосталим затвореницима и ученицима допуштено је да оду кући. Иако му је лице красио осмех, а публици се урезао у сећање као врсни глумац и комичар, ова траума Мије Алексића остала је дубоко у сећању.

Алексић је глумом почео да се бави 1943., када је поста члан ансамбла Српског народног позоришта из Крагујевца. Игра мање улоге у Стеријиној Покондиреној тикви и Нушићевом Обичном човеку. Од 1944. Алексић постаје члан СКОЈ-а, а крајем рата постаје стални члан Збора дома ЈА, и то као тенор. Након рата Алексић се уписује на Правни факултет, али након свега годину дана напушта студије. Враћа се у крагујевачко порориште и почиње да глуми захтевније улоге.

Од 1949. по наредби одлази у Народно позориште Београд. Прва значајнија улога му је Алекса у Лажи и паралажи Стерије Поповића. Исте те године почиње да глуми у тада популарној радио-емисији Весело вече лик Рафајла Рафа Максића, и тај комични лик одређује његову глумачку личност. Године 1950. дебитује на филму, у краткометражном Мува Бранка Ћеловића. Године 1952. напушта Народно Позориште и прелази у тада пуно значајније и богатије Југословенско драмско позориште. Углавном добија комичне улоге; попа Јаше у Чеховљевом Вишњику, Проке Пурића у Нушићевој Ожалошћеној породици и Жевакина у Гогољевој Женидби. Први дугометражни филм који је Алексић снимио био је Општинско дете (1953.) Пурише Ђорђевића.

Година 1959. почиње лоше, доживљава тежу саобраћајну несрећу, али добија улогу Помета у Држићевом Дунду Мароју у режији Бојана Ступице, у којој бриљира. За Алексићеву каријеру пресудна је била телевизија и једна од првих домаћих хумористичких серија - "Сервисна станица", сценаристе Радивоје Лоле Ђукића и Новака Новака, тадашње ТВ Београд, која је ишла пуне две године (19 епизода и то уживо). Лик који је глумио, в.д. Рака био је добро примљен код публике. У истој серији глумио је и Миодраг Петровић Чкаља, а њихови међусобни сукоби и неспоразуми терали су публику у салве смеха. Након ове серије, Мија и Чкаља постају нераздвојни комичарски пар у низу Ђукићевих серија, попут серије "Огледало грађанина Покорног" из 1963. 

Од 1977. Алексић је у пензији, повремено наступа у филмовима. Но, 1982. остварио је једну од својих најпознатијих улога, Аксентија Топаловића у филму "Маратонци трче почасни круг". Иако га је пратио глас "тешког човека", што је честа предрасуда о комичарима, Мија Алексић је у приватном животу био сасвим другачији. Његов син Велибор описао га је као дивног оца који је, упркос великој популарности, успео да сачува породичну интиму. Није волео славу и трудио се да заштити породицу од ње, па је у ресторанима често бирао столове окренуте према зиду како их други гости не би ометали. Био је посвећен супруг који је, како кажу анегдоте, преслишавајући се за улоге, знао да скида суво и простире мокро рубље како би помогао супрузи Иванки. Једна од његових страсти било је сакупљање старих сатова, слика и чаша, хоби који је неговао до краја живота.

Живот Мије Алексића био је испуњен и тешким борбама. На врхунцу каријере доживео је страшну породичну трагедију – смрт сина Борише, што је означило почетак његовог повлачења са сцене. Борио се и са алкохолизмом, али смогао је снаге да пиће потпуно избаци из употребе. Крајем осамдесетих година нарушило му се здравље те су му због срчаних проблема уграђена два бајпаса. Ипак, ни тада није одустајао од глуме, сматрајући рад најбољом терапијом. Преминуо је 12. марта 1995. у Београду и сахрањен је у Алеји заслужних грађана. Иза себе је оставио неизбрисив траг, овенчан највишим признањима попут Седмојулске награде и награде "Добричин прстен" за животно дело.