САНДРУ АФРИКУ УМАЛО ОТАЦ УБИО: "Не знам да ли је жив"

Сандра Африка је једном причала о односу са својим оцем и тада је открила да ју је шишао на ћелаво. Сада први пут за Скандал открива све о њеном животу и разводу родитеља и траумама које носи из тог периода.

BloombergAdria.com

Како си поднела развод родитеља?

– Па морам да ти кажем лепо. Лепо тако што ево и дан данас када причам са мамом и кад седнемо и разговарамо. Он је био јако строг.

Је л’ жив?

– Ја колико знам јесте, сад можда и није - не знам, немам контакт никакав са њим. Када причам са мамом, она је донела ту одлуку да оде он од куће и пошто је живео код нас у кући у Калуђерици, односно у кући моје маме, она га је спаковала само један дан и то је био крај.

Је л’ се сећаш тога?

– Да сећам се, била сам уз њу тада. Била сам тада четврти или пети разред основне школе. Било ми је тешко да је гледам тада у том тренутку и тим ситуацијама. Она је донела одлуку да он оде, али га је јако волела и било јој је тешко. Тако да брат и сестра су били јако мали они су ’91 и ’92, ја сам ’98. У ситуацијама где она вади слике њихове са свадбе, кида их, цепа их, сваку могућу слику заједничку коју је имала она је поцепала, све је то прошло у ђубре. Од нервирања јој је опадала коса и тако разне неке ствари.

Је л’ било насиља у вашој породици?

– Он није био алкохоличар. Једина мана коју ја сада из овог угла имам јесте да није волео баш да ради. Било му је лепше тако да блеји, да бака шаље све што шаље и да то буде тако. Није био баш за породицу да иде да ради и да гледа то троје деце које је направио, тако да некако је и то све пало на маму.

Како сте се отац и ти слагали када рецимо мама буде на послу, а ти останеш са њим?

BloombergAdria.com

– Па никако зато што је он увек управо користио то када мама није ту да нас нешто, не знам... Ја кец добијем у школи, он ме ошиша на ћелаво. Стварно мислим да то није начин васпитавања деце, мислим да не можеш да узмеш женско дете зато што је добило кеца у школи да га ошишаш на ћелаво.

Шта си говорила у школи кад су те питал?

– Ништа, шта да радим. То није једном, то је било три пута можда, четири, не знам ни ја. Таман порасте коса до некле нешто... Гледам слике из основне школе, вечно ми кратка коса, као дечак да сам. У том неком смислу је био престрог, не осуђујем га. Није се снашао у том родитељству, мислим да се уплашио тог момента женско дете шта ћу сада, ајде сада да будем престрог, јер није се он дрогирао, није пио, није он дошао пијан па не зна шта ради па баљезга ту по стану па шиша на ћелаво кога стигне. Маму никада у животу није ударио, не могу да причам нешто што није истина.

Увек је мама била та која нешто ради по кући, он је волео ту музику, техно музику у другом је фазону и увек је имао неке велике звучнике и појачала и он то пусти, слуша и увек је звао Шаци и каже дођи Шаци љубави, седи бре овде код мене, а она чекај бре Саша – увек је радила нешто по кући и вечно кува ручкове, била је у том фазону. Никада стварно на њу није дизао руку, али на нас то је страшно. Тукао нас је чак једном, имала сам три године, украла сам јаја код комшинице. Прешла сам жицу и она је имала неке кокошке и украла сам, можда ја то нисам ни украла са три године. Не знам, видела сам јаје и ја сам га само донела кући и шта сад, ништа страшно. Можеш да објасниш, а можда и не можеш да објасниш детету од три године, стварно не знам да ли је океј или није, а мислим да не треба да узмеш кабал од телевизора три пута да га пресавијеш и да тиме удараш дете.

Јел си запамтила батине?

– Како нисам, имала сам три године. Само знам моменат када је мамина пријатељица дошла у том моменту и рекла Саша, шта радиш, убићеш дете, у фазону јел си нормалан. Где је он у том заносу и њу онако ударио, где је жени на бутини остао од кабла ожиљак. Онда можеш да замислиш каква сам ја била. За мене је то претерано и мислим да није нормално такво васпитавање деце. Увек сам имала шишке, волела сам да носим шишке као мала и знаш како кад спаваш па ти се шишке покваре направе ти се чуперци и ја свако јутро умијем се, оперем зубе, идем у школу и ја увек поквасим шишке да будем уредна, да ми не буду шишке овако како ћу да идем у школу таква ко кретен. А он као шта се ја сређујем за школу.

А ја мала, мислим чисто само да ми коса буде уредна, не могу тако чупава. Све му је сметало. Сад сам старија па покушавам да га схватим или да допрем до тог мозга. Моје једино оправдање које кажем је мислим да се он само нашао у тој улози и да се уплашио да има женску децу, јер мог брата није толико малтретирао док мене и сестру јесте. Јесте и њега, а не толико. Један направи грешку од нас троје, буквално нека ролетна, на пример, неко зезне, он је брат, он је мали и сви троје смо били ошишани на ћелаво док је мама била на пијаци. Жена дошла кући, пала у несвест испред врата – оставиш децу нормалну, кад се вратиш, они сви троје на ћелаво ошишани.

А кад је одлазио како је то деловало?

– Ништа, спаковала га је. Јако смо боље функционисали, били смо срећни.

Је л’ то последњи пут да си га видела?

– Не, видела сам га после тога.

Је л’ долазио да вас обиђе?

– Наравно да није. Осамнаести рођендан никоме није честитао нити мени.

Је л’ он зна ко си ти сада?

– Зна.

Да ли си се чула…

– Видела сам га пре пар година. Нисам га срела нигде него је мама срела кума који је нас крстио. То је био неки добар другар његов у то време, после су се и они нешто разишли. Срела га је и рекла да је Саша, мој отац, јако болестан и онда је мама наравно у том моменту, пошто сам ја најстарија, најзрелија како год, дошла до броја телефона да га ја зовем и да одем да га посетим. И ја, шта ћу, као најстарија, отишла сам и он је тада живео у стану са мамом и татом. Са мојом баком и деком, они су га гледали. Примао је неку хемотерапију, уопште није ни требало да прима јер није имао никакав рак ни ништа него су лекари нешто побркали, то је његова нека прича. Стварно не знам ни како је то могуће, али добро, ок. Где је он пао у кревет и стварно јако био лоше.

Шта ти је рекао?

– Када сам га прво видела, стварно сам се исплакала као нико и стварно ми је било тешко јер га дуго година нисам видела. Пре тога и онда, поготово оно стање у којем сам га видела, било ми је катастрофа. Ноге су му биле као моје руке сада и лежао је тако, не може човек до WЦ-а да оде. Мислила сам да је готов и да ће умрети. После се извукао колико знам, али од тада се нисмо чули.

Јел си имала некад жељу да га позовеш?

– Не, не.

Ти немаш осећај да ти он отац?

– Па имам осећај, знам да ми је он отац. Имам осећај у том смислу, али неку жељу да ми недостаје или нешто, то немам. С лагала бих када бих рекла да имам, скроз сам мртва хладна.

Јел би ти било жао када би ти рекли да је умро?

– Па вероватно да да. Не знам сад шта би било када би било, али вероватно  да. Не знам, а онда да сазнам после неког одређеног времена да, опет не знам, нико би ми рекао.

Можда баба, кум…

– Бака је умрла можда има већ сада три године, нико жив није јавио. Мајке ми, тако сам сазнала. Ја сам се нашалила на ту своју неку ствар, тако ми некако лакше, али ни та бака мене никад у животу није позвала. Док моја бака из Немачке физички није ту, а ја сам стално са њом и на вези. Пре неки дан ме звала на Вибер, чујемо се, када сам тамо и певам, увек оставим један дан, одем на ручак, испричамо се.

Ти сад њима помажеш?

– Јесте, супер је и стварно имамо јако леп однос.

(сцандал!)