"ПОНАШАЛА СЕ КАО МАЈКА": Писмо човека о Халидовој жени

Познати певач је четири деценије у браку са Сејдом која представља његову велику подршку у каријери, али и када је реч о приватним ситуацијама и проблемима, увек му је била ветар у леђа. 

Пре неколико дана, током Халидовог опоравка изашла је песма о његовој супрузи, а носи и њено име. Песма се зове "Сејда" и знак је захвалности супрузи, за све што је урадила за њега. 

Ових дана, на друштвеним мрежама се појавило и писмо једног човека који је као дете боравио у дому у Сарајеву, а коме је Сејда Бешлић помогла једном приликом.

- Ово на фотографији је супруга Халида Бешлића. Упознао сам је лично, као и нашег доброг Халида Бешлића. Био сам као дечак у дому 1986. године на Хумској, Пофалићи, Сарајево. Субота је била и ми смо, као домци, добили дозволу за излазак у град. Отишли смо ја и мој пријатељ из дома, такође домац, Зђелар Дејан, у град и лутали најчешће око железничке станице, где су се налазиле видео игре у унутрашњости железничке станице, код Сафета. Лутали бисмо тако па све до насеља Циглане. Лутали смо по сваком сокаку, улици или махали, истражујући град кроз наша лутања. Све нам је било занимљиво и у свему смо, као деца, видели лепоту. Били смо већ и жедни и гладни, па смо ушли у једну омању и лепу зграду, где су улазна врата била мало отворена, одшкринута. Покуцали смо на друга или трећа врата (не сећам се баш тачно) на којима је писало презиме Бешлић - започео је он, па наставио:

- Недуго затим, чули смо кораке и откључавање врата. Једна тета нам је отворила, а крај ње је био неки мали, лепи дечак. Чим је отворила врата, гледајући онако полузбуњено у нас и пре него што је ишта рекла, ми смо, као из топа, рекли: "Тето, можете ли нам дати по чашу воде, жедни смо". "Наравно да могу",  одговорила нам је она, а затим је упитала: ‘А одакле сте, драга децо?’ Ми смо рекли да смо из дома са Пофалића. Њен се збуњени поглед одмах променио и разнежио, претворивши се у мајчински. Питала нас је и јесмо ли гладни, а ми смо углас рекли: "Да, јесмо, тето!" Рекла је: "Причекајте, сад ћу ја." Отишла је заједно са сином, а недуго затим се вратила, држећи у рукама новац који нам је дала и рекла да за тај новац купимо храну. Њен мали синчић држао је две Цоца-Цоле које нам је пружио. Рекла је и: "Дођите ви опет када сте гладни."

- Та лепа, тиха и културна жена према нама се понашала као да нам је мајка, тихо, разумљиво, доброћудног погледа. А њен синчић, који нам је дао Цоца-Цоле, гледао нас је не као домце, већ као своју браћу. Захвалили смо јој и отишли, а нашој срећи није било краја. Имали смо новца и за храну и за игрице на железничкој станици, а Цоца-Цола нам је била нешто као луксуз, пиће које се не пије баш сваки дан. То њено понашање, нежни поглед, тиха реч, као и понашање њеног сина, у мени и Дејану створили су осећај као да нам је мајка дала новац и Цоца-Цоле, а не нека непозната жена. И тако, па све до данас, читавих 39 година, сада када сам већ одрастао, човек и родитељ, нисам заборавио тај њен мајчински поглед, њено лице, као ни поглед њеног сина. Као да је све то било јуче, толико се урезало у мене. Ова жена и мајка са фотографије својим гестом и добротом тада ми је постала и мајка и пример како треба бити човек у животу. И зато, хвала ти, тето Сејдо, од срца и заувек. Никада нисам заборавио тебе, твоју доброту и твој топли, мајчински поглед. Хвала ти за све - закључио је овај човек.