СЛАО ПАРЕ, ПА ДОБИО - ШИПАК: Тужна љубавна прича

Један мушкарац из Србије написао је на Реддит платформи своју исповест. Наиме, због породице је отшао у САД, а на крају је остао без брака.

"Зовем се Марко, имам 38 година и већи део свог живота радио сам као возач аутобуса у Србији. Пре пет година, живот ме је натерао да донесем једну тешку одлуку: прихватио сам посао у Америци, надајући се да ћу обезбедити бољи живот својој породици. Мислио сам да ће физичка удаљеност бити само привремена препрека, а да ће труд и жртва донети мир и стабилност код куће. Првих неколико месеци било је најтеже. Нови град, страни језик, људи које нисам познавао. Радни дани су трајали по 12 сати, а ја сам сваког месеца шаљем новац како бих одржао живот код куће. Сваки долар који сам зарадио слали смо за рачуне, храну и евентуалне поправке у стану. Писао сам поруке и видео позиве сваки дан, надајући се да ће она разумети моју ситуацију и да заједно градимо будућност", почео је Марко своју исповест.

Међутим, убрзо су уследили проблеми када му је супруга захтевала више новца:

"Али, како су месеци пролазили, схватио сам да то није довољно. Није довољно говорила је, иако нисам могао више да шаљем без да себе оставим без основних ствари. Притисак и стрес су расли, а ја сам осећао кривицу што нисам код куће. Једног дана ми је послала поруку: Не могу више овако. Требам неког ко је овде, ко брине о мени и о нашој кући. Жао ми је, али желим развод.“ Срце ми се стегло. Све те године рада, ноћи проведене далеко од куће, све што сам радио да бисмо имали бољи живот – чинило се као да ништа није вредело", пише овај човек.

Осећај беса и немоћи

"Осећао сам бес, тугу и немоћ, али и разумевање. Људи често не схватају колико је тешко радити далеко од породице, а очекивања расту сваког дана. Нисам могао да јој пружим све што је желела, јер сам и сам морао да преживим, да плаћам кирију, храну....Данас, после три године, живим сам у малом стану у Њујорку. И даље возим аутобус и шаљем колико могу, али осећам празнину. Научио сам једну болну лекцију: новац није увек мерило љубави, а удаљеност може променити и најчвршће везе. Ипак, верујем да ће једног дана доћи време када ћу опет моћи да будем близу својих најмилијих, а тада ће и труд који сам уложио овде имати смисла. До тада, возим, зарађујем и покушавам да пронађем мир у свакодневним малим стварима – у осмеху путника, у лепоти градских улица и у сећањима на боље дане код куће", сетно је поручио.

(Еспресо)