"СУЗЕ СУ МИ КРЕНУЛЕ" Исповест човека коме је Халид помогао

Халид Бешлић, уметник којег је волела цела бивша Југославија, није остао упамћен само по својим ванвременским хитовима, већ и по огромном срцу које је имао.

Био је један од оних људи који су помагали тихо, без помпе, без камера. Његова доброта била је искрена и скромна, никада није желео да се хвали својим хуманитарним делима, а приче о његовој помоћи често су стизале од других, захвалних људи.

Једна таква прича данас се поново дели по мрежама. И можда најбоље описује какав је Халид заиста био, не само велики певач, већ и велики човек.

BloombergAdria.com

- Било је то давно… али дан кад сам срео њега, памтићу док сам жив. Живот није био лак. Троје деце, мала плата, свакодневна борба да се састави крај с крајем. Радио сам у фабрици која није плаћала много, али то је било све што сам имао. Једног хладног дана пред зиму, позове ме шеф у канцеларију. Погледа ме и каже: „Још данас ради, од сутра више не требаш долазити. Нема посла.“ У том тренутку као да ми се цео свет срушио. Знао сам да ме код куће чекају жена и деца. Жена се трудила да не показује бригу, али обоје смо знали — ништа немамо. А сад ни посао. Кренуо сам кући пешице, јер нисам имао ни за аутобус. Свратим у продавницу да купим оно мало што смо могли приуштити — литар уља, мало соли и пет кила брашна. Излазим из радње, глава ми је пуна брига, руке ми се тресу. Док ходам блатњавим путем, сузе ми саме навиру. У једном тренутку чујем како ауто долази иза мене. Махнем, више из очаја него наде. И чудо — ауто стаје. Седам унутра, сав мокар, прљав и уморан. Возач ме погледа и упита: „Знаш ли ти мене?“ Кажем: „Не знам, господине.“ Насмеја се, онако топло, људски. Пита ме куда идем. Почнем да причам — остао без посла, троје деце, једва преживљавамо. Слуша ме, климне главом и скрене код великог маркета. Каже: „Сачекај ме овде.“ После неког времена враћа се са пуним колицима. Све то ставља у гепек и каже: „Идемо, возићемо се до твоје куће.“ Кад смо стигли, каже ми: „Узми, све ово је твоје.“ Отворим гепек — унутра брашно, уље, конзерве, млеко, слаткиши за децу… више него што сам икад унео у кућу. Пукао сам. Сузе су ми саме кренуле, онако тихо, мушки. А онда извади новац, пружи ми и каже: „Ево, да пребродиш ову зиму док не станеш на ноге.“ Био сам затечен. Погледам га и питам:„Молим вас, реците ми ко сте. Да знам коме да захвалим.“ Он се само насмеја и каже: „Ја сам Халид Бешлић, певач.“ Ништа више. Сео је у ауто, махнуо и отишао. А ја сам остао да стојим на капији, у снегу који је тек почео да пада. Гледао сам за тим аутом и мислио: „Има још добрих људи на овом свету.“ Тог дана нисам добио само храну и новац. Добио сам наду. Добио сам веру у људе. Добио сам потврду да доброта и даље постоји, да још има оних који помажу из срца — тихо, искрено, без да икада траже ишта заузврат.

- Халиде, хвала ти. Никад ти то нећу заборавити. Захвалан сам ти док год дишем.

BloombergAdria.com

Није желео да почива у Алеји великана у Сарајеву

Подсетимо, Халид Бешлић, легендарни певач, сахрањен је у понедељак, 13. октобра, на сарајевском гробљу Баре. Један детаљ није могао да прође незапажено, а то је положај његове вечне куће.

Радник на гробљу Русмир, каже да је Халид сам изабрао гробно место, чему је и сведочио када је певач посетио Баре пре него што је смештен у болницу.

- Халид је био овде и тражио је да када дође време, буде сахрањен овде, међу обичним људима - рекао је Русмир и додао:

- То само показује колико је био скроман.