"ВРАТИО СЕ СА ПУНИМ КОЛИЦИМА" Халид помогао човеку без посла

Халид је сахрањен 13. октобра у Сарајеву нја гробљу Баре, а комеморација је одржана истог дана у Народном позоришту. Многи певача памте као доброг човека и тек сада се појављују приче о његовим хуманиим делима. 

- Како ми је помогао Халид Бешлић... Било је то давно, али те дане памтим као да су јуче били. Живот није био лаган - троје деце, мала плата и стална борба да се преживи из месеца у месец. Радио сам колико сам могао, у фирми која није плаћала много, али било је то све што сам имао. И таман пред зиму, једног хладног дана, позове ме шеф у канцеларију. "Још данас ради, од сутра више не требаш долазити. Нема посла." Те речи су ми одзванјале у глави док сам излазио из фабрике. Као да ми се цели свет срушио. Знао сам да ме код куће чекају деца, и жена која се труди да сакрије бригу, али ја сам знао - ништа немамо. А сад ни посао. Ништа. Кренем кући, пешице, јер нисам имао за превоз. Свратим у продавницу да купим оно мало што смо могли приуштити - литар уља, мало соли и пет кила брашна. Толико ми је жена рекла да донесем. Излазим из радње, руке ми се тресу, глава пуна брига. Пешачим даље, блатњавим путем, док ми се сузе саме скупљају у очима. У једном тренутку, чујем ауто како се приближава. Окренем се, махнем руком - можда неко стане. И стварно, заустави се ауто - започео је причу господин.

- Седнем унутра, сав прљав и исцрпљен. Возач ме погледа и пита: "Знаш ли ти мене?", кажем: "Не знам, господине."Он се насмеје, онако топло, као да ми је познат однекуд. Упита ме где идем, и ја му полако испричам све - да сам остао без посла, да имам троје деце, да сам данас купио само оно мало брашна и соли. Гледа ме, климне главом, и без речи скрене пред велики маркет. Каже: "Сачекај ме овде, брзо ћу ја." Уђе унутра и након неког времена враћа се с пуним колицима. Ставља све то у гепек и каже: "Хајде, идемо да те одвезем кући." Кад смо стигли, каже: "Узми, све ово је твоје." Отворим гепек, а унутра хране и потрепштина - више него што сам могао замислити. Тад више нисам могао да издржим. Пукао сам. Сузе су саме потекле, онако мушки, тихо. А онда он извади и нешто новца, пружи ми и каже: "Ево, да пребродиш ову зиму док не станеш на ноге." Био сам у шоку. Све ми је деловало као сан. Питам га дрхтавим гласом: "Реци ми, молим те, ко си ти? Да знам коме да захвалим."Он се насмеје, онако скромно, и рече: "Ја сам Халид Бешлић, певач." Само то. Сео је у ауто, махнуо ми и отишао. А ја сам стајао на капији, у снегу који је тек почео да пада, гледао за њим и мислио: "Има још добрих људи на овом свету". Тог дана нисам само добио храну и новац. Добио сам наду. Добио сам веру да се добро враћа, и да још постоје људи који помажу из срца, без да траже ишта заузврат. Никад му то нећу заборавити. Захвалан сам му док год дишем - написао је он у објави.