ТУНЕЛ ИСПОД МОРА: Од Русије до САД, дугачак 112 КМ

То је идеја о тунелу испод Беринговог пролаза, који би физички спојио Русију и Сједињене Америчке Државе. Руски инвестициони изасланик Кирил Дмитријев, блиски сарадник Владимира Путина, предложио је недавно изградњу такозваног „Путин-Трумп тунела“. Пројекат би могао да повеже континенте кроз 112 километара дугачак подморски коридор, и то за мање од осам милијарди долара, користећи технологију компаније „The Boring Company“ Илона Маска, која се у САД већ бави изградњом тунела.

На папиру, можда звучи као визија достојна 21. века. У пракси, реч је о идеји која балансира између геополитичке симболике, инфраструктурног сна и техничке фантазије.

Стара идеја и нови моменти

Берингов пролаз раздваја Аљаску од руске Чукотке на тек 80 километара раздаљине. У теорији, то је место где би два континента могла да се споје под морем. Да се разумемо, Дмитријеву то није пало тек тако на памет. Идеја није нова – још почетком 20. века руски инжењери и амерички визионари цртали су скице моста или железничког тунела који би „ујединио свет“.

Током Хладног рата, пројекат је био незамислив. Након 1990-их, поново се повремено појављивао у плановима, а 2007. године група руских и америчких стручњака чак је израдила прелиминарну студију изводљивости. Тадашња процена трошкова: око 65 милијарди долара, укључујући железничке приступе и пратећу инфраструктуру.

Дмитријев сада тврди да би нови приступ, уз употребу савремене технологије тунеловања, могао да снизи цену и време изградње за више од 80 одсто. Рачуница му, рекло би се, није баш најјача страна. И најоптимистичније студије показују да би само тунел коштао између 30 и 40 милијарди долара, а потпуна реализација — са приступним пругама кроз тундру и пермафрост (вечити лед) могла би да премаши и 1 билион долара.

Са инжењерске стране, тунел испод Беринговог мора јесте могућ: стенске масе су стабилне, сеизмичка активност релативно ниска, а данашње машине за бушење тунела (ТБМ) могу да издрже такве услове. Међутим, прави проблем није у мору, већ у копну.

На руској страни, најближа озбиљна железничка мрежа завршава се хиљадама километара западно од Чукотке. На америчкој, Аљаска има ограничену транспортну мрежу, готово без повезаности са континенталним САД. То значи да би сама изградња приступних коридора трајала годинама, кроз арктичке области у којима је зими температура и до минус 50 степени.

Осим тога, подручје је тектонски активно, са повременим потресима, што би захтевало додатна ојачања и стално одржавање. Еколошки ризици су огромни: ремети се станиште морских сисара и пермафрост који складишти огромне количине метана.

Геополитички или пропагандни мост?

Не може се игнорисати политичка димензија. Предлог је стигао у тренутку када су односи Москве и Вашингтона на историјском минимуму. У том контексту, идеја о тунелу звучи више као покушај симболичног „моста“ између завађених сила него као реалан инфраструктурни план.

У Кремљу пројекат представљају као гест будуће сарадње и „повезивања света“. На Западу га тумаче као маркетиншки трик, то јест, покушај да Русија кроз „велике идеје“ покаже да је и даље глобални играч. Чак и ако би се нашла техничка и финансијска основа, мало је вероватно да би две државе са постојећим режимом санкција могле заједно да спроводе овакав пројекат.

Упркос свему, идеја има и присталице. Заговорници тврде да би тунел могао да постане нова глобална рута за робу, скраћујући пут између Азије и Америке, отварајући приступ рудним и енергетским ресурсима Арктика и стварајући хиљаде радних места. Критичари, пак, упозоравају да би то био инфраструктурни „мамут“ без јасне економске оправданости, јер је количина могућег саобраћаја између Сибира и Аљаске минимална. То би, чак и ако би се десило, могао да буде највећи инвестициони промашај у историји. Један чудовишни тунел који зврји празан.

На папиру све звучи добро…

Веома амбициозно и грандиозно, али чему? Берингов тунел би несумњиво био технолошко чудо и цивилизацијски симбол, најскупљи инфраструктурни пројекат у историји човечанства.

Ако би се икада изградио, спојио би континенте, али не нужно и људе. Јер препреке нису само географске. Оне су политичке, економске и симболиче. Дакле, „Путин-Трумп тунел“ тако остаје метафора света који би желео да се повеже, али још увек не зна како да то учини.

Док се лед Беринговог мора топи и поново заледи сваког пролећа, и овај пројекат периодично тоне и израња. Помало је и тужан подсетник да између снова и стварности увек стоји дубок слој леда. Шанса да овај тунел буде изграђен равна је нули. И то је добра ствар. Јер, шта ће ти тунел кроз лед који зими пада на минус 50 степени Целзијуса? Само да би се звао „Путин-Трамп“? Нема потребе. Уосталом, Трамп је већ стигао да прокоментарише идеју, и назвао ју је „занимљивом“, али из његовог осмеха се видело да од тога нема ништа. Илон Маск, кога је блиски сарадник Владимира Путина, Кирил Дмитријев, упитао за донацију за тунел, мудро ћути, што му није особина. Можда је схватио, ћутање је злато.

(Биз портал)